Humor školskog siledžije

Divim se žilavosti mojih zemljaka - oni su valjda jedini narod na planeti koji može da gleda 250-u reprizu „Boljeg života“ i da nastavi da, kako - tako,  egzistira u ovom surovo svetu. I, kao da to nije dovoljno, oni gledaju i „Kursadžije“, kojekakve „Rođake sa sela“, „Porodična blaga“, „Čađave me’ane“ i kilave Radovane. Plus svi ti „duhoviti“ relity – showovi i svi ti i od svojih porodica zaboravljeni medijski propaliteti koji uvek imaju da kažu glupost koja će tri dana zamajavati ljude. Uz jutarnju kaficu, u firmici, ko je još uvek zaposlen, može da ispira usta predvidljivim zapletima, podzapletima ili seksom ispod tone ćebića. Ako bi Srbija bila junkie jevtinog humora onda bi njena fizionomija podsećala na Keitha Richardsa. I to onog od 70 i kusur leta. Ali, znate kako to ide, there is no business like show-business, te, s tim u vezi, treba doći do parica i popularnosti. A publika je, kažu marketinški majstori, zrela za „Farmu“ i za „Životinjsku farmu“. Čitaj: za dobru svinju nema loše pomije. Oborite kriterijume, ukus i očekivanja jer je naš čovek glup da bilo šta shvati. Idite na najniže instinkte i porive i uspećete. Zvuči kao recept za uspešnu političku kampanju? U pravu ste.

DON’T BE A MUPPET!

Nije bitno, ako se tako gleda, ko je na vlasti u Srbiji. Ovom zemljom vladaju likovi koji su sami sebe, preko noći, „denacifikovali“ i dezinfikovali i sad pevaju o evro - integracijama. Donose zakone, reformišu Vlade, i demokrate su i patriote i vernici i proevropski i proruski i humani i socijaldemokrate i cene znanje i elitisti su jer zovu eksperte i populisti jer im je stalo do mišljenja raje. Nema šta nisu. Ne možete im ništa jer su svuda, u svemu, dobri sa svima i na „ti“ sa životom. Ali, kao i sve drugo, i to će proći. So it goes – so it went. Ostaće onaj koji zaista vlada Srbijom, onaj koji nas nikad nije pustio i neće to ni učiniti dok se sami ne otrgnemo. Reč je o školskom siledžiji koji je odličan u dve stvari: lupanju klempi slabijima od sebe i izmišljanju uvredljivih imena. Danas voli da ga zovu „kume“ a nekad je bio „kum“ Ćorama, Mršama, Bucama, Njonjama, Ćopama, Zubama, Klempama, Bolidima i ostalim.  On je besmisleni „Zemunac“ iz vica (naravno, ne samo Zemunac) i otac „znači - nacije“ zemlje koja je, shodno tome, potpuno izgubila svoje pravo značenje. Taj školski siledžija, nevidljiv a sveprisutan, ima nekoliko svojih omiljenih lutana koji se pojavljuju u javnosti a najomiljeniji mu je, naravno, legendarni voditelj koji je u poslednjih nekoliko godina ugostio sve i svja, pa čak i one koji su niko i ništa.

Znate ga već, „ono, znači, batice, džidži – midži“, ugostim lepo bivšeg predsednika pa pričamo malo šmekerski pa malo ovog novog, frajerski se isćakulamo, pa onda neki seksistički ili homofobični vicić. Provali malo i neka nacionalna varijanta. Pa onda ovo - ono, šarmantno i šamarantno, znači, poštovanje, ispoštujem ga, razumeš, pa onda malo lajv mjuze pa se, razumeš, tu spomene sponzor i završi emisija. Marketing, kampanja, advertajzing, parica u moj džepić, znači skromno, fino, staloženo. Možda delujem kao mangup i dileja, batice, ali to je samo zato što se pravim da sam kao ti. Ali, nisam. Ja kapiram da si ti p-glu i zato ću lepo da ti sažvaćem moju bljuvotinu od humora a onda je strpam u tvoja usta ko da si razmažena bebica, onako, kao, leti avijončiiić, tako! Šta se pljuješ? Ti si p–glu i to ti kažem,onako, uz dužno poštovanje. Koja je moja politika? Ne, nemam ja političke stavove, batice, ja glasam za sebe, da meni bude dobro, kapiraš? Englezi bi rekli da sam muppet (lutan/budala, prim.aut)  ali to nije tačno iako sam šupalj ko crkveno zvono a Siledžijina šaka mi je duboko u guzici. Ali, ako imaš nešto da mi zameriš, batice, znaš, nisam se uvek bavio ovim poslom ako me kapiraš. Glavu ću ti otšrafiti!

U humoru ovog voditelja nema ničeg inteligentnog, prodornog ili kritičnog. I, ne, on nije kemp kao, recimo, tamo neki fajrontaš. Njegove tirade najviše podsećaju na uličnu protuvu koja udara mrtvog konja dok joj svetina tapše. U mrskim zapadnim zemljama kvalitetnu satiru i humor prave ljudi koji su university witts. Kod nas je taj posao rezervisan za one koji su, po zamislima naših „marketing i PR eksperta i mrčen-dajzera“, odraz lica prave Srbije. What you see is what you get and what you get is what you are! Niko ne razmišlja o maleeecnoj mogućnosti da „prosečni“ nisu toliko „prosečni“ koliko nepouzdana istraživanja javnog mnenja govore. Daleko su iza nas dani kad su „Nadrealisti“ žarili i palili. Ono što smo, od početka veka naovamo gledali, behu žalosni pokušaji da se „Miletom Tranizicijom“, oživljavanjem „Nadrealista“ (u maniru Frankenštajnovog čudovišta) i kojekakvim „Grujama“ popuni provalija. Kome je stalo do nečeg pametnijeg neka izbunari snimke novosadske trojke što, pod imenom „Velika Srbija“, pre koju godinicu bejaše na B-92. Okej, kažete vi, a šta bi sa našim vrlim satiričarima, navodno najboljim na svetu, perjanicama slobodne misli, preostalim iz vremena borbe za medijske i ljudske slobode, vo vremja ono kad je Kasapin bio „faktor stabilnosti na Balkanu“? 

GERUZIJA TUPIH PERA

Pohodio sam brojne beogradske večeri satire i beše to moja lična Via Dolorosa. Publika: prosek godina - 65. Jednom rečju, Krkobabićev podmladak ili, helenski, geruzija poznata kao Veće staraca. Ugledni govornici, mnogi od njih učanjeni u, da se ne lažemo, desničarskim strankama koje koketiraju s jevtinim populizmom. Dosetke koje se nazivaju aforizmi su, najčešće, bile na nivou kafanskog humora sa sve čačkalicom u zubima. Ko god, naivno, veruje da su Srbi duhovit narod, ostaće bez ijednog jedinog argumenta ako samo jednom ode na takvo okupljanje na kojem govori creme de la creme srpske satire. Omiljene teme? Novi svetski poredak, nepravedni i degenerisani Zapadnjaci, žal za Kosovom, neprijateljske, susedne nacije, opake liderke nevladinih organizacija, gej parade, bračne nesuglasice i seksualne disfunkcije precvalih govornika. Tu i tamo neka opaska na račun srpskih nacionalnih karakteristika koje su  autoriman koliko smešne toliko i simpatične. Prosto dođe čoveku milo kad shvati koliko je zatucan, ksenofobičan, alkoholisan, lud i seksualno opterećen. Da, to sam ja! Oduzmite mi mane i ostaću bez nacionalnog identiteta!

Ima i drugih tema i visprenijih aforističara ali oni, jednostavno, ne izmamljuju tolike salve smeha i utapaju se u mediokritetskom mnoštvu. Škljocaju veštačke vilice, cure bale, brišu se zamagljene naočare. Oseća se prepoznatljivi bazd malograđanskog Beograda: kiseli kupus iz zlorabljenog atomskog skloništa plus beli lukac plus prljave čarape plus zagorelo mleko i kafa sikteruša pa ako svemu dodate jevtin duvan i sve što su sve porodice pojele u vašoj zgradi dobićete čarobni miris koji niko od zabavljenih ne želi da otera. Ne pada im na pamet da otvore prozore, provetre svoje plesnjive i steničaste stanove, okreče malo, istuširaju se, obriju. Istina je da oni VOLE da se inhaliraju tim kužnim palanačkim zadahom. Veoma im je stalo do dalekih naroda koji grcaju pod američkom čizmom ali ih se jecaji onih koji su stradali od isparenja srbijanske mehane „Kod trovača i Balkanskog Kasapina“ ič ne tiču. Štaviše, ako im samo spomenete političku ili moralnu odgovornost, ako ih samo na tren prozovete zbog njihovih sopstvenih mana oni će, nepogrešivo, kao lovački pas, nanjušiti uljeza i nagraditi ga ledenom tišinom. Nije im bitno što na tim skupovima nema mladih, pa ni „mlađih“. Ni do medijske pažnje im nije stalo. Samo da se oni lepo zabave i da verglaju stilski i jezički predvidljive opaske. Nebitno je da li smo ZAISTA NAJBOLJI. Ako kažemo da jesmo – onda jesmo i to je ono što se računa.

SMRT SATIRE?

Srpski humor i satira nisu mrtvi mada gadno zaudaraju. Pa, gde su? Danas se oni nalaze izvan krutih granica satire koje su, gle čuda, prećutno iscrtali sami satiričari. Preselili su se u drugu dimenziju i egzistiraju u malim, urbanim džepovima. Možete ih naći u radovima „mlađih“ (nemaju još 40 godina ili su tu negde) i mladih satiričara koji, po „cluster-sistemu“, seju svoje reske opservacije po malim elektronskim časopisima i portalima. U nešto, u poslednjih desetak godina, objavljenih, kvalitetnih knjiga. Standup komedija je kod nas u usponu pa se i tu može očekivati pojava nekih originalnih, buntovnih glasova. Zaferceralo je i, nakratko, par pozorišnih predstava od kojih je jedna „Da nam živi, živi rad“, sećate se, bila cenzurisana. Pristup pisanju novinskih tekstova većeg broja autora u e-novinama, kao i par kolumnista „Danas“-a  je itekako satiričan. Angažovane rok – grupe su, možda po prvi put u istoriji domaće satire, nadigrale autore pisanih „uradaka“ što se itekako može čuti u pesmama „Klopke za pionira“, „Ah, Ahileja“, „Varvarogenija“, „Piknika“, „Trashery Inc.“, „Bolesne štenadi“ kao i nekih bendova sa većim stažem („Atheist Rap“).

Nasmejati se, inteligentno, promišljeno, u lice sistemu  postalo je pitanje stava i protesta protiv ludila. Budućnost satire leži u undergroundu, u subverziji, u novoj umetničkoj revoluciji koja će pomalo ličiti na onu koja je izrodila punk i new wave. U zemlji u kojoj medijske i političke slobode, čak ni na nekom formalnom nivou tipičnom za Zapad, ne postoje, sigurno nećete naći na TV-u nekog našeg Colberta ili Stewarta, kao što u „zabavnim“ rubrikama „Blica“ ili „Politike“ nećete naleteti na novog Domanovića dok ćete na predvidljivim, monotonim tribinama sve starijih satiričara „srednje generacije“ otkriti jedino par muva koje će vam, s ispucale tavanice, pasti pravo u krilo.