(Kako sam razočarao biološku, a otkrio duhovnu Majku)

Zbog nekih svojih razloga, davne 1990. pobegao sam od kuće. Ostavio sam sve nevolje iza sebe i krenuo put Subotice, što mi se danas može oprostiti jer sam imao samo petnaest godina. U tom gradu tada se održavao poslednji Omladinski festival, koji je bio u rangu svih tadašnjih velikih rok festivala stare Jugoslavije, pune razumevanja za pop rok kulturu. Nisam ni pretpostavljao da ću se susresti sa jednim meni do tada nepoznatim bendom - Majke, čiji će me opus doticati i oduševljavati na razne načine sve do danas i koji će postati jedna od kreativno najbogatijih hrvatskih, ali i balkanskih rok priča. Dramatičan nastup pun tenzije, na ivici pucanja svega na bini, sa ogromnom količinom kontrolisane rif-energije koju su Majke emitovale ka publici, odmah mi je dao do znanja da je reč o bendu kojem treba posvetiti punu pažnju. Malo sam se razočarao u ukus publike i žirija jer je u takmičarskom delu festivala pobedio tada još mlad bend Deca loših muzičara a ne moj definitivni favorit. Posle nekoliko dana, kao i svaki Tom Sojer vratio sam se kući, stoički podneo nekoliko ćaletovih šamara, sačekao da se situacija smiri i otišao u prodavnicu ploča da nađem sve što imaju od Majki.