Recimo da ste dan započeli klikom na veb izdanje nekog od svetskih medija, na primer, NYTimes.com. Čudesna stvar dogodila se u milisekundama koje su protekle od vašeg klika do pojavljivanja vesti o Severnoj Koreji na vašem monitoru. Podaci o vašoj poseti poslati su ka desetak različitih kompanija, uključujući ćerke-firme Majkrosofta i Gugla, sajtove za merenje saobraćaja i niz manjih advertajzing kompanija. Skoro trenutno, ove kompanije su zabeležile vašu posetu, isporučile vam reklamu skrojenu samo za vaše oči i unele još jedan podatak u beskonačno rastući fajl o vašoj internet personi – o tome ko ste, šta radite i kako se ponašate na internetu.

Nema ničeg nužno zlog u ovoj razmeni podataka. Na kraju krajeva, besplatan onlajn sadržaj je i moguć, postoji zahvaljujući ovako koncipiranom ekosistemu. Podaci o našem kretanju sajber prostranstvima omogućavaju oglašivačima da podese svoje reklame i kontrolišu efekte tog podešavanja. Svaki pokret koji napravimo na internetu nekome vredi određenu sumu novca, tako da je posao ne malog broja kompanija da osiguraju da svaki bude i unovčen.

Počnimo kako je to red od najsvežije vesti: britanske novine Guardian i New Stesman sredinom maja započele su seriju istraživanja o nameri premijera Dejvida Kameruna, da na najvažnija mesta u državi postavlja osobe koje su završile elitni Eton College, za čijih su 570 godina postojanja mnoge znamenite ličnosti, među kojima Orvel, Kejnz i dakako Kamerun, na njemu diplomirale. Teza pomenutih novina je da se tako „stvara meritokratija, koja čini prepreku socijalnoj mobilnosti“. Možda to i ne bi privuklo pažnju da tendencija nije rasprostranjena, pa je tako predsednik italijanske tehničke vlade Mario Monti za ministre postavljao uglavnom osobe koje su zavržile školovanje na Univerzitetu Bocconi, gde se i on školovao i postao predsednik Upravnog odbora. Diploma, ali ona provereno bliska, postaje osnovno merilo za izbor ljudi koji će vladati i shodno tome biti na najuticajnijim i najplaćenijim pozicijama u društvu. Sklon da u ekonomskim razlozima vidim poriv, mogao bih se zadovoljiti objašnjenjem da je manija za diplomama nastala zbog mogućnosti većih zarada. To objašnjenje je toliko jednostavno i lako da mora prouzrokovati sumnju u temeljitost. Sklonost da vodeće političke ličnosti biraju saradnike sa istog univerziteta po svemu sudeći potiče i otuda što je mali broj onih koji završe te vrhunske fakultete. Dakle, može se lako proveriti, pa nema mogućnosti falsifikata, sem ako i sami ti elitni ne počnu da prodaju falsifikate.