Prišivši treću zlatnožutu crtu na levi džep maslinasto-zelene bluze, iako zvanična komanda još nije bila stigla, ali stvar je gotova, šta tu ima da se čeka, poručnik Višić je, nepojmljivo-veštom, bezmalo nadčovečanskom akrobatikom, tog vedrog i prijatno toplog subotnjeg oktobarskog jutra, glasno mutirao u kapetana Višića, što je u njegovom sistemu vrednosti bilo jednako osvajanju Kilimandžara, ili barem najviše bukve u selu, iz kojeg ga je pre petnaest godina ispratio otac, da postane muškarac, junak i ljudina, da se najebe majke izrodima, te da brani i sveti nejač svetskom nepravdom potlačenu, što će reći da postane sve ono čemu ja nisam bio ni nalik istog tog oktobarskog jutra, dok sam u njegovoj kancelariji jecao i ridao pred nervnim slomom, ponašajući se kao poslednja pičketina, bruka za slavne pretke i sramota za časnu vojsku i zastavu kojoj sam imao da poklonim još pet meseci svog bezvrednog života. A na smetlištu u krugu kasarne, trojica vojnika naslonjenih na lopate upijala su sunce u prljave uniforme i glatko izbrijana lica, dve zelene mačke su se parile, uprkos monopolu koji je na ovaj čin polagao februar, crni ofucani pas je lajao na praznu bocu kokakole, život je prolazio, vreme je stajalo. Novoprišiveni kapetan je i dalje srao, vojnik ne sme da cmizdri, vojska je škola života, ipak sam ja iskusniji, ja sam i psihologiju studirao, doduše nisam studirao, ali sam je proučavao, osećao sam kako mi se u nozdrve uvlači nesnosan smrad, eh što nisam na smetlištu, žalio sam, a kancelarija se sve više ispunjavala kapetanskim govnima, koja su se širila oko njega u koncentričnim krugovima, potiskujući me prema vratima, sve dok me nisu izgurala napolje, sve do WC-a, gde sam konačno, jednu za drugom, spržio tri cigarete, udišući iznenađujuće svež vazduh polurazrušene kabine sa čučavcem. Napolju, ako se tako može reći, to jest u krugu kasarne, mravinjak zelenih dečaka marširao je pistom, zamišljenom kružnom stazom koja nikuda ne vodi, odgovarajući na povremeno "vrlo dobro", složnim usklikom, ili urlikom, "služimo narodu", besprekorno-uzaludno dočaravajući bezumnu mašinu za proizvođenje ujednačenih koraka, koja je pre nepunih petnaest minuta, po želji jednog proćelavog lika imala bezbroj puta da na sav glas ponovi "mi nismo normalni". Oko tri popodne, po isteku radnog vremena, doduše kako za koga, kapetan Višić je napustio zasranu kancelariju, prošao kroz hodnik, sišao niz stepenice, ostavljajući govnjiv trag za sobom, ušao u kantinu, izderao se na nepravilno vezanu pertlu, uštinuo kantinerku za dupe, popio multivitamin, izišao iz kantine, prošao preko piste, srdačno pozdravio pukovnika koji ga nije primetio, javio se vojniku na prijavnici, išetao na ulicu, naoštrio pogled, dodatno učvrstio korak, usiljeno klimnuo glavom na zajebavanje dece i za petnaest minuta našao se tik uz groblje, u iznajmljenom stanu, koji je bio tek privremeno rešenje, dok mu "država lično" ne dodeli novo nameštenje i novu kuću u prestonici, sa novim regalom, kablovskom televizijom, kompletom priručnika za obuku mladih vojnika i novim udobnim krevetom, za razliku od troseda na kome se upravo izležavala njegova žena, staklena i čedna, bezmalo netaknuta, mirišljava, još uvek mokra, čitajući šareni časopis i pušeći dugačku cigaretu u prostoriji u kojoj se neće pušiti dok je on živ, odgovarajući mu rutinski na pitanje šta ima za jelo sa nosi se u kurac, što ne jedeš u menzi, otvori slobodno frižider, i koliko puta sam ti rekla da mi ne ulaziš u kuću u toj smrdljivoj uniformi, ne mogu nedelju dana od tebe da izvetrim, uvukla mi se govna u tapete, na šta je on samo stidljivo ćutao, slušao tridesetak sekundi, otišao u kupatilo, skinuo uniformu, obukao trenerku, spakovao uniformu u kesu, izneo kesu na terasu, vratio se u sobu, nesigurno poljubio ženu u rame, saopštavajući joj da ide da se prošeta, ona se sa gađenjem izmakla, ne odgovorivši ništa, nastavljajući da čita šareni časopis i puši dugačku cigaretu čiji je dim pratio kapetana do ulaznih vrata izišavši zajedno sa njim nazad na ulicu.

Tanana je linija koja razdvaja svet jave od sveta sna. Većina ljudi je i ne primećuje, nego se prepušta svojim unutrašnjim časovnicima: kada otvore oči, budni su; kada ih zatvore, vreme je za snove. Kažu da svi, kad zaspimo, stalno sanjamo, samo što neki pamte snove, dok ih drugi zaborave još pre nego što razmaknu trepavice. Kažu, takođe, da nam Bog, ukoliko poželi da se obrati nekom od nas, govori dok sanjamo, jer da se pojavi na javi, sagoreli bismo od njegovog sjaja i lepote. 

Opet sam se zaljubio u Crnjanskog. Od njega sam tugu nasledio. Jezik jablanova naučio. On mi je kiše u dane ulio. Cele noći oka sklopio nisam. Ne znam da li sam pokraden, ili sam, tek tako, prosuo sve što sam imao. Ne sećam se gde sam sve bio. Iz poslednje kafane su me izbacili. Odbio sam da izađem, zahtevajući da me zamole. Nisu me zamolili. Onda sam gazio po barama, desnom rukom pridržavajući levu, koja je bila malo natekla. Taksista mi je drsko naredio da bacim cigaretu. Rekao sam mu da stane i, zalupivši jako vrata, nastavio peške. Mislim da mi je nešto opsovao. Sreo sam neke devojčice. Nešto su pevale i prošle kraj mene. Žena od oko pedeset godina kopala je po kontejneru. Pred ulazom u zgradu, dva čoveka su u tišini ispijala pivo. Ništa se nije čulo. Samo povremeno šuštanje mokrog lišća pod mojim nogama. A proleće je.

Nikad nisam pisao dnevnik. Mislio sam da je to zanimacija uštirkanih devojčuraka nestrpljivih da udome svoje brbljive zanose, latice osećanja koje će se prebrzo osušiti. U meni je, tokom tih godina, vlast često prelazila iz ruke u ruku. Svrgnuti tirani i vatreni odmetnici menjali su mesta. I nikom nije palo na pamet da zapiše nešto o tim prevratima. A u našem malom stanu, ruku na srce, nije ni bilo skrovitih kutaka neophodnih za tajni život lakovanih sveščica.

„Uzalud, ikona se krivila kao da je htela da mu stavi do znanja da treba da stoji ukrivo. Jednog dana otac banu kod mene u sobu i povika: Felix error! Shvatio sam šta ikona hoće da mi kaže: ne stoji ukrivo Isus, kriv je svet; svet odstupa od vertikalne ose Logosa za čitavih 13 stepeni." (S.Basara, Fama o biciklistima)

Kada prvi put u životu, pročitavši Famu o biciklistima odlučite da zajašite i Vi svoj zeleni velosiped marke Rog i sa Evanđeoskim biciklistima krenete putem sna, pedale celokupnog vašeg dotadašnjeg načina poimanja stvarnosti okrenu se u potpuno drugo pravcu. Postajete deo družine biciklista koja živi u snu ali javu poznaje na naročit način. Vi ste se tada „zabasarili“ i više nikada nećete biti isti kao prije.