Podovi natopljeni alkoholom i zvuci poezije mešali su se sa prigušenim kafanskim svetlom. Sedeo je sam, zavaljen u svoju svakodnevicu i siromaštvo, u društvu poznatog mirisa koji je dopirao iz poluprazne staklene čaše. Opijao ga je Pariz, dok je alkohol bio samo jedan od načina da ugasi žeđ i nahrani strast koju je osećao zamišljajući oči svojih žena. Recitovao je pijan, ali stihove nikada nije zaboravljao. Recitovao je i plakao, rukama čupajući kosu, raskopčavajući košulju i bacajući flekavi kafanski stolnjak na pod. Zvučao je kao bolna violina, tražeći idealne oči, pevajući gradskim ulicama u zoru, hvatajući se za već zgasle lanterne. 

“Ja nikada nisam slikala snove.  Slikala sam svoju realnost.” 

Slike Fride Kalo (1907-1954) predstavljaju autobiografske artefakte tradiconalnog i živog meksičkog kolorita, kombinovanog sa fizičkim bolom, duševnom patnjom, mislima o ljubavi i smrti. Njene slike su slike njene realnosti, njen krik i vapaj, njen prkos i opsesija. Posmatrajući njena dela, mi zapravo čitamo njenu biografiju, tako da je njen život i stvaralaštvo nemoguće odvojeno posmatrati. Mi vidimo njenu patnju i prepoznajemo njenu prirodu. Veoma kompleksna, ona je strastvena i mislima moćna, ali krhka i fizički slomljena. Ona je “kaktus koji krvari”, ali se ipak ne predaje u svakodnevnoj borbi sa bolešću, sumnjom i emotivnom izdajom.