Betmen i Supermen su u poslednjem animiranom filmu o mračnom vitezu načinili iskorak drugačijim promišljanjem ideje pravičnosti, odgovornosti i slobode. To je učinjeno akcijama na koje nismo navikli čitajući i gledajući ova dva super heroja. Betmen je usmrtio svog glavnog neprijatelja Džokera, dok je Supermen na osnovu zapovedi američkog predsednika (koji je ustvari Ronald Regan) napao pripadnike vojske Sovjetskog Saveza.  

Betmen je sve do „Povratka mračnog viteza“ primenjivao princip Džona Loka po kome je čovek slobodan od svakog nasilja. Ta sloboda prirodno pripada svakom čoveku, te nije nastala kao proizvod društva. Štaviše, čovek ne bi trebalo da bude podređen volji ili vlasti nekog drugog. Prihvatajući takav stav, Betmen nije sprovodio smrtnu kaznu kao nehumani čin kojim se izvršava zadovoljavanje pravde. Time nije prihvatio osnovna opravdanja onih koji zagovaraju smrtnu kaznu – da je to pravedna osveta prema najokrutnijm zločincima, metoda zastraživanja prema budućim izvršiocima, te nužna zaštita društva uklanjanjem počinitelja, i najzad manji finansijski trošak za državu i poreske obveznike. Usmrćivanjem Džokera u poslednjem animiranom filmu Betmen je prihvatio, pre svega, opravdanje pravedne osvete. Time je prekršena prva sloboda koja je prirodom data, ali koja može biti ugrožena od strane drugih prema Džonu Loku – sloboda raspolaganja osobom.

Žena je centralni i osnovni motiv Klimtovih dela. Na slikama ovog kontroverznog austrijskog slikara, prikaz muškarca veoma retko možemo videti. Muškarac je sporedna figura, pijun u šahu, režiser i statista, popustljiv gospodar i sluga. Njegovo prisustvo samo naglašava već prenaglašenu senzualnost i lepotu žene. Klimt je slikao naga ženska tela, a osnovni princip njegovog slikarskog kista je sloboda. Ovom tematikom Klimt inicira oslobođenje od krutih i suvih realističnih portretisanja ženskog lica i tela, uštogljenih odevnih formi i konzervativizma bečke aristokratije. Sloboda je po shvatanju Klimta osnovni princip prirode. Stablo kao simbol života, voda kao nužnost, vatra kao potreba, žena kao zlato i mera vrednosti. 

Kad je u jednoj od epizoda kultne serije Sex i grad, čuvena ikona stila i idol ženske populacije širom planete, gdjica Keri Bredšo, zgrožena nad trakicom u kosi jedne posetiteljke nekakvog bara na Menhetnu, nepogrešivo zaključila da žena sa takvom frizurom ne moze da bude Njujorčanka, duh malograđanske diskriminacije je po nebrojeni put postavljen na pijedestal poželjnog i “hip” načina razmišljanja. Potpuno nevažno što je žena iz scene prikazana kao sasvim prijatna i topla osoba koja je sa iskrenim uzbuđenjem pokazivala svoje oduševljenje mestom na kome se prvi put nalazi, trakica za kosu i nekakav južnjački akcenat bili su dovoljni da mi na prvu prihvatimo da naše “junakinje” nemaju šta da traže s njom.

Često nam se, u trenucima zgađenosti nad vremenom  i prostorom, otme jadikovka o tome kako vlada kriza morala. Sintagma ,,kriza morala" čini se, na prvi pogled, samorazumljivom. Kriza morala, da, svakako, ona je tu i postoji kao neoborivi dokaz našeg sveopšteg propadanja. Na njen pomen setna misao odluta u neodređene daljine prošlosti, kada nije sve bilo tako poročno kao danas. Iz naslućivanja o povezanosti društvene patologije i ,,kvarenja" morala, rađa se uverenje da bi nam bilo bolje ,,kad bi bilo više morala", kao i imperativ da nam treba ,,više morala". Ipak, sintagma ,,kriza morala" predstavlja, u dobroj meri, stereotip s kojim se barata bez velikog udubljivanja u njegovo značenje i smislenost. Na to je u sferi etike ukazao posebno čuveni zagrebački profesor Milan Kangrga.