Kad mi je Sophie Fiennes došla sa idejom da načinim „perverzni vodič“ kroz kinematografiju, prvobitna zamisao nam je bila pokazati kako je psihoanalitička filmska kritika zbog uvida do kojih dolazi i koji nas tjeraju na promjenu cjelokupne perspektive još uvijek najbolja koju imamo. Otud i „perverzno“ u naslovu nema kliničko značenje, već upravo značenje „pervertiranja“ – iskrivljenja i izopačenja naše uobičajene percepcije.

Rođen u Pаrmi u obzorje do tаdа nаjvećeg rаtа u istoriji (16.03.1941), sin velikog pesnikа Atilijа, odgojen u trаdiciji kulinаrstvа provincije „Reggio Emilia”, gde dominirаju kobаsice u odnosu nа pаstu, Bernаrdo Bertoluči (Bernardo Bertollucci), bio je predodređen dа nаprаvi nešto veliko nа nаjvećoj pozornici filmа. Otаc je bio i filmski kritičаr, pа je rаno detinjstvo proveo u tаmi bioskopske dvorаne.

Isuviše mlаd zа neoreаlizаm, levičаr po političkom opredeljenju, nаjpre аsistirа Pаzoliniju, а zаtim kаo koscenаristа potpisuje jedаn od nаjznаčаjnijih (аnti)vesternа u istoriji „Bilo jednom na divljem zapadu”(1970). Ipаk, bliži mu je rаdikаlizаm Godаrа, аli njegov zаštitni znаk postаje upotrebа dugog, i pokretimа dizаjnirаnog kаdrа. Kаdа se u finаlnu formulu umešаlа i erotikа, dobitnа formulа je kompletirаnа.

Slike Marka Šagala su slike detinjstva. Plavi mesec na ljubičastom noćnom nebu, seoske kuće pokrivene mesečinom i snegom, starac na krovu, leteće haringe, dečačke ljubavi skrivene u šešir i melodije seoskog violiniste. Ovo su samo neki od motiva koji govore o živopisnim sećanjima na provinciju, na belorusku varoš Vitebsk, u kojoj je 1887. godine rođen dečak koji nikada nije odrastao. 

Šagal nam svojim motivima i bojama priča o svom detinjstvu, odrastanju, roditeljskom domu, beloruskim seoskim pejzažima, pogledima sa prozora iz svoje dečačke sobe. On nam svojim slikama pripoveda sa posebom lakoćom, osećajem koji se da uporediti sa nevinošću, mišlju o prvim ljubavima, klinačkim nestašlucima. Njegove slike podsećaju na to da u svakom od nas i danas obitava taj „mali čovek“ koji nas čini živim i koga, ako kanimo biti veliki, ne smemo zaboraviti. U literaturi, Šagala opisuju kao slikara sveta. Jevrejin, Belorus, Rus, Francuz. On je čuvar detinjstva, hranitelj nostalgije, idealista koji veruje da detinjstvo prolazi samo ako mu okrenemo leđa. 

Dugo sam verovao da u svakoj generaciji ima nekoliko duša, nazovite ih srećnicima ili prokletima, koje su prosto rođene tako da ne pripadaju, koje dolaze na svet poluodvojene, ako hoćete, bez čvrste veze sa porodicom ili mestom ili nacijom ili rasom; da možda ima na milione, milijarde takvih duša, možda isto toliko nepripadajućih koliko i pripadajućih. Jer su oni koji cene stabilnost, koji se plaše prolaznosti, neizvesnosti, promena, podigli moćan sistem stigmi i tabua protiv neukorenjenosti, te razarajuće antidruštvene sile, tako da se uglavnom prilagođavamo, pretvaramo se da nas motivišu vernost i solidarnost koje u stvari ne osećamo, krijemo svoje tajne identitete ispod lažne kože onih identiteta koji su odobreni pečatom "pripadajućih".

Ono što se danas naziva erotikom u umetnosti često je bezmalo pornografija, skarednost ili groteskna. Očijukanja između erotike i pornografije nisu retkost, no snažan seksualni naboj, uz zadržavanje erotičnog i, još uvek, suptilnog pristupa, ono su čime bi erotika u književnosti, između ostalog, trebalo da je definisana, a što kao posebno fantastično možemo videti i na primeru Anais Nin (Anaïs Nin). Ova “devica – prostitutka, perverzni anđeo, dvolična žena, kobna svetica” još uvek je jedna od najsavršenijih erotskih spisateljica. Uz dozu subjektivnosti, moglo bi se reći i jedna od retkih koja je umela da pri pisanju o (za to vreme najčešće) “muškoj” temi – izrazi svoj ženski, istovremeno tanani, a od strasti promukli glas. Nazivali su je i kraljicom izmišljanja i lažljivicom, ali u putenosti svojih spisa, zasigurno, vrištala je prirodno i slobodno.