MARK ŠAGAL - Slikar detinjstva

Mark Šagal je rođen u siromašnoj, religioznoj jevrejskoj porodici kao najstarije od devetoro dece. Na njegov odgoj i formiranje bogatog unutrašnjeg sveta, presudno je uticala majka sa kojom je provodio najveći deo vremena. Šagalov otac je često bio odsutan, vredno je radio u ribarnici pribavljajući porodici hleb, kasno se vraćajući sa posla, umoran i gladan. Šagal se seća tih prizora, umorne očeve slike za stolom i večere pod lampom. Ove slike su za Šagala vrlo intenzivne i nije slučajno da upravo leteće haringe i ribe predstavljaju veoma važne motive na  njegovim slikama.

Već kao dečak Šagal je znao da želi biti slikar. Njegovi roditelji su želeli da im sin bude knjigovođa ili trgovački pomoćnik. Međutim, njegova mašta i osećaj za boje to nije prihvatao. 

„Jednog lepog dana (a svi dani su lepi) približio sam se majci, dok je držeći lopatu, stavljala hleb u peć, i uhvativiši je za lakat, beo od brašna, rekoh joj:

,, - Mama, hteo bih biti slikar. Svršeno je, ja ne mogu biti trgovački pomoćnik, ni knjigovođa. Dosta. Nisam uzalud osetio da će se nešto desiti. Vidiš, mama, zar sam ja čovek kao drugi?! Zašta sam sposoban?

- Šta, slikar? Pa ti si lud! Pusti me da stavim hleb u peć, ne smetaj mi. Tu je moj hleb. Ostavi me na miru.“

Šagalov otac je bio protiv toga da on pohađa časove slikanja. Na nagovor majke i zahvaljujući činjenici da je u Vitebsku postojala škola slikanja i crtanja koju je držao lokalni slikar Jehud Pen, on ipak popušta i Šagal počinje da pohađa časove. 

„Otkrio sam Pena kad sam, stojeći na platformi tramvaja koji se kotrljao nizbrdo prema trgu, kod crkve bio zaslepljen belim natpisom na plavoj osnovi „Penova slikarska škola“. U našem gradu ni posetnice, ni tablice na vratima, zaista nisu imale nikakvog smisla. Niko na to nije obraćao pažnju.

Mesarnica i poslastičarnica Gurevića.

Duvan, sve vrste duvana.

Piljarnica i bakalnica.

Krojač iz Arsovije.

Pariska moda.

Škola slikanja i crtanja slikara Pena. 

Sve je to trgovina, ali ovaj poslednji natpis činio mi se kao da je iz nekog drugog sveta.

Otac mi dade pet rubalja, mesečni iznos za časove, ali ih tako baci da su se kotrljale po dvorištu, gde sam morao da ih kupim.“ 

Šagal nije bio oduševljen Penovom tehnikom slikanja i izborom boja, ali je upravo klasičan pristup slikarstvu njegovog učitelja, kod njega inicirao ideju o tome da on ne želi biti sluga krutog realizma. Šagal je bio slikar mistike u službi ljubičaste boje i osećaja koji ga prati od najranijeg detinjstva.

Kasniji Šagalov odlazak u Petrograd, 1907. godine, mu otvara mogućnost samospoznaje i uobličavanja njegovih slikarskih veština. On se u Petrogradu upisuje na Carsku akademiju umetnosti, gde provodi nepune tri godine. Nakon zapostavljanja akademije, angažuje se u ateljeu Leona Baksta koji ga je podsticao da se oproba u Parizu. U tom periodu, nastaje jedna od slika koja je obeležila kasniji Šagalov pristup slikarstvu. Radi se o slici „Smrt“ („Mrtvi čovek“) iz 1908. godine na kojoj je prikazan violinista na krovu kuće u jednoj od ulica iz Šagalovog detinjstva, koji u sumrak svira iznad groba i leša pored kog ulični čistač, dok dogovevaju sveće, mirno obavlja svoj posao. Ova slika diše ekspresionizmom i simbolizmom, a  neki je čak smatraju jednom od prvih slika koje su slikarstvu udahnule i duh nadrealizma. Šagal je ipak demantovao ovu tvrdnju ističući da on nije imao nameru da govori kroz simbolizam i da ne pripada nijednom umetničkom pravcu. On je svoje slikarske vizije i motive nazivao „psihizmom“, smatrajući da slika može da govori jedino kroz osećaj i poetiku kao njen krajnji produkt. 

Šagal se 1910. godine našao u Parizu zahvaljujući Maksu Vinaveru, poslaniku ruske dume, koji ga je novčano pomagao. Iako u početku izgubljen i uplašen svojim novim okruženjem, razmišljajući čak i o povratku u Petrograd, on vrlo brzo menja mišljenje i Pariz naziva svojim drugim mestom rođenja. U Parizu svoje jevrejsko ime Mojša zamenjuje imenom Mark (francuski Marc Chagall). U tom periodu njegove slike i prepoznatljivi motivi dobijaju  jednu kubističku dimenziju zahvaljujući uticaju modernog evropskog slikarstva tog doba, ali ne u smislu izmene njegovog poetskog shvatanja umetnosti, već u smislu istraživanja i otkrivanja sebe. Za vreme boravka u Parizu nastaju neke od najznačajnih  Šagalovih slika kao što su „Ja i selo“, „Kalvarija“, „Guslač“, „Autoportret sa sedam prsta“, „Pariz kroz prozor“, „Violinista“. Njegov učitelj Bakst iz Petrograda je Šagalove slike iz Pariza prokomentarisao rečima „boje na Markovim slikama konačno pevaju“. 

Pred sam početak Prvog svetskog rata, 1914. godine, Šagal izlaže u Berlinu i doživljava prvi veći uspeh. Nakon toga, vraća se u Vitebsk kako bi video svoju veliku ljubav Belu Rozenfeld, sa kojom se upoznao 1909. godine, a rat ga sprečava da se vrati u Pariz. O Beli je uvek govorio sa velikim oduševljenjem i ljubavlju („Njena tišina je moja, kao i njene oči“). U periodu rata, Bela postaje njegova supruga, čest motiv na njegovim slikama  i njegovo najintimnije utočište. 

Za vreme boravka u Vitebsku, nastaje portret Šagalove „Majke“ (1914), a njegove slike se oslobađaju kubističkih formi. Na ovoj slici je prikazana žena pored peći, u maglovitom okruženju boje cigle, sa crvenim i plavičasatim obrisima kao simbolima topline i života. Ova slika u potpunosti pripoveda o Šagalovom sećanju na trenutak kada je majci saopštio da želi biti slikar, dok je stajala pored peći za hleb, a mi ga možemo gotovo zamisliti kako je posmatra i stoji iza njenih leđa. U ovom periodu, Šagal uglavnom slika svoju porodicu, kao i autoportrete, a neke od značajnih slika iz ovog perioda su „Promenada“, „Rođendan“, „Iznad grada“, „Rat“, „Jagode, Bela i Ida za stolom“, „Bela i Ida pored prozora“, „Dvostruki portret sa čašom vina“, „Venčanje“... 

1920. godine se sa Belom i ćerkom Idom seli u Moskvu, a dve godine kasnije uspeva da ponovo ode u Pariz. Sve do Drugog svetskog rata on slika i putuje, od Holandije do Bliskog istoka, kada slika i pejzaže. Šagal je bio ilustrator Gogoljevih „Mrtvih duša“ 1933. godine, uradio je ilustracije za Bibliju, vitroe za sinagogu u Jerusalimu i tavanicu Pariske opere. U periodu pre Drugog svetskog rata, ali i posle njega, njegove slike dobijaju socijalnu, ali i religijsku osnovu. Šagal slika Hrista i kroz njegovu patnju prikazuje sudbinu svog naroda. Na samom početku Drugog svetskog rata, 1941. godine, odlazi u Njujork, a u Pariz se vraća tek 1947. godine, bez svoje muze, supruge Bele koja je preminula. U tom periodu intenzivno slika svoja sećanja, ostajući veran poznatim motivima i Vitebsku.

Šagalov unutrašnji svet je njegov dom, njegovo detinjstvo,  otac i majka, bradati deda koji je čitav dan provodio pored peći, pijani violinista na krovu pod dirigentskom palicom meseca iznad Vitebska. Uljane boje izmešane sa Šagalovom dubokom emocijom i dušom, postaju moćno oruđe nostalgije.  To oruđe je u stanju da zaustavi sve satove i da nas postavi na rub plavičastog krova, pored pijanog violiniste, odakle svet izgleda mnogo jednostavnije, jer upravo na tom krovu možemo ponovo biti deca.