Dok u osnovi demokratske utopije jeste jednakost ljudi, koja počiva na principima čovečnosti, u osnovi totalitarizma jeste - jednoobraznost.

Jednoobraznost u društvu je moguća pod pretpostavkom da sve društvene jedinke imaju i istu psiho-fizičku osnovu, tj. da su biološki identične i psihički istovetno uslovljene, ili još preciznije, da je genetski kod svih identičan ili da minimalno varira, kao i da svi imaju isti okvir psihičkih doživljaja. Jednoobrazna bi bila ona skupina ljudi koja osim što deli iste ili veoma slične fizičke karakteristike, voli, mrzi, plaši se, poštuje ili prezire identične stvari. 

"Kakav je to čudan svet u kojem siromašne zemlje subvencionišu bogate!", uzvikuje Džozef Stiglic, analizirajući kako Međunarodni monetarni fond, na osnovu siromašenja bednih zemalja, osnažuje kapital međunarodnih banaka.

Kakav je to čudan svet u kojem siromašni građani subvencionišu imućne korporacije u sopstvenim zemljama? Čudan svet u kojem jedan procenat stanovništva poseduje 99 odsto bogatstva. Kakav je to čudan kauzalni niz u kojem se, dakle, iz mnogobrojnih kanalčića gotovo ničega, kojima jedva da curi po neka crkavica, sve sliva u mali broj širokih kanala kojima kola bujni tok kapitala?

Zamislite svet u kojem ljudi rade 15 sati nedeljeno, a plaćeni su koliko i danas – možda i više – zahvaljujući pravednijoj raspodeli plodova njihovog rada. U tom svetu, vreme provedeno u dokolici nadmašivalo bi vreme provedeno u radu, a jedan od glavnih problema bio bi odgovoriti na pitanje: Kako i čime kvalitetno ispuniti toliko slobodnog vremena?

Zapravo, ne morate da zamišljate. Čuveni Džon Mejnard Kejnz (John Maynard Keynes) ne samo što je to učinio, već je svoju viziju i detaljno obrazložio, u eseju koji je, 1930. godine, objavio pod naslovom “Economic Possibilities for our Grandchildren“.