„Ja sam, na veliku radost gostioničara, poštara... noćnih švrljala i sebe samog, tri noći probdio slikajući. Spavao sam danju. Često mi se čini da je noć mnogo življa i bogatije obojena nego dan.“

Uvek je pokušavao da pronađe idealnu boju sunca, mešajući je sa crvenim tonovima sutona, ljubičastim čempresima i tragovima zvezda iznad polja. Uvek je tražio svoje ptičje gnezdo tumarajući po nepoznatim evropskim gradovima, lutajući u cipelama koje su u porama svojih đonova i dalje nosile zrnca zemlje sa holandskih drumova. Te cipele, večno same u svojim koracima, ostavljale su tragove smisla svetom, bojeći usnule pejzaže. Za uzvrat nisu dobile ništa, sem promrzlih prstiju, loše nameštenih soba u potkrovljima, pogrešnih dodira i razočarenja. Ruke velikog majstora, impulsivnog slikara, strasnog vladara bele tkanine u drvenom ramu, morale su ljudima dokazivati da su žive, da imaju ime i prezime i da se razlikuju od drugih ruku po svojim pokretima, zanosima i upornošću.

Bluz je poezija i uteha tužnih ljudi. Poeziju stvaraju izgubljene ljubavi, nedostajanja, zvuci gramofonskih ploča u praznim sobama, papir potrošen na pisma koja nikada nisu poslata. Bluz je slika „Ranjenog anđela“ Huga Simberga, osećanje bola, poslednje nade, ljubavi, smrti, večnosti i jedne „Dame koja peva bluz“.

Bluz je Billie Holiday. Tuga. Nasilni muškarci u njenom životu. Propali brakovi. Narkotici i alkohol. Njena bolnička soba. Nepregledni hodnici i stubišta sa zidovima okrečenim u zeleno i miris hlora u vazduhu. Prazan krevet posle njene smrti i otvoren prozor. Pocepana istorija bolesti. 

Pravo lice melanholije najbolje se vidi na platnima norveškog slikara Edvarda Munka (1863-1944). Večito zgrčen u svom crveno-crnom i sivom svetu fatalnosti, mraka, erupcija, smrti, životinjskog u ljudima, seksualnih frustracija, ludila, žalosti, tužnog detinjstva, jeseni, plavetnih i maglovitih pejzaža, ljubavi, nežnosti i besmisla, Munk robuje svojim promenama raspoloženja i tom unutrašnjem utonuću, toliko jasno, da njegove slike kao da imaju glas.
Događaji i prizori iz Munkovog detinjstva svakako su mnogo uticali na njegovo stvaralaštvo. Majka mu je bolovala od tuberkoloze, najstarija sestra je umrla od iste ove bolesti, dok je najmlađa sestra završila u bolnici sa dijagnozom šizofrenije. Munk je takođe bio krhkog zdravlja, izolovan i usamljen kao dete. Vreme je provodio u kući, što se odrazilo na njegovu umetnost, jer su upravo motivi smrti, bolesti, unutrašnjosti doma i pogledi sa prozora, česti na njegovim slikama.

SOPHIE ZELMANI

 Rođena je 1972. godine u Stokholmu. Pevačica, tekstopisac i kompozitor. Gitaru joj kupuje otac kada je napunila četrnaest godina. Od tada počinje da komponuje i piše tekstove za svoju muziku. Nakon što je poslala tri demo snimka poznatim švedskim izdavačkim kućama, javio joj se švedski Sony, za koji 1995. godine snima svoj prvi album pod nazivom „Sophie Zelmani“. Pre toga nikada nije nastupala pred publikom. Sophie je 1995. godine dobila švedski Grammy za najboljeg mladog autora, a iste godine bila je nominovana i za najbolju pop pevačicu Švedske. Njena muzika je, pored Švedske, veoma popularna i u Americi i Japanu, iako se Sophie retko pojavljuje u javnosti. Jednom je izjavila da je želela ,,samo da snimi album".

 Autor je svih pesama i tekstova na prvom albumu. Te pesme predstavljaju okno njenog idealističkog pristupa ovoj vrsti stvaralaštva. Ostala je verna svom zvuku, tonovima, osećanjima i ljubavima. O njima govori u svojim pesmama, sve do poslednjeg albuma koji je izašao 2011. godine pod nazivom „Soul“. Tekstovi su joj vrlo jednostavni, lako shvatljivi, sa svedočanstvom o proživljenom iskustvu, ali i o upornom traganju za idealom o kom piše. Taj ideal je prati još od vremena prvog albuma, kad je bila devojčica sa kosom vezanom u rep, u žutoj kišnoj kabanici i kariranoj košulji, koja kaže „Oh please mama, don't torture me this way", što predstavlja trag njenog pubertetskog bunta. Na istom albumu peva „There's something about the night, brings out the woman in me“, na taj način priznajući da je devojčica postala žena, ali da ta žena nikada neće zaboraviti devojčicu u sebi.