Od njih je potekao neponovljivi stil apsurdnog, ciničnog i pre svega inteligentnog humora. Podsmeh ljudskoj naravi, opomena moćnicima i pohvala hrabrosti.

Pet genijalnih umova, Džon Kliz, Teri Gilijem, Erik Ajdl, Teri Džons i Majkl Palin okupilo se u oktobru 2010. kako bi proslavili važnu godišnjicu. Navršilo se 40 godina od začetka jedne od najprogresivnijih i najuticajnijih komičarskih grupa svih vremena. Šesti Pajtonovac, Grejem Čepmen, umro je od raka grla 1989. godine.

Sebe prvenstveno smatram čitaocem. Kao što znate, odvažio sam se da pišem; ali mislim da je ono što sam pročitao daleko važnije od onoga što sam napisao. Jer čovek čita ono što voli – a piše ne ono što bi želeo, nego što ume da napiše.

Pisanje je vokacija, mutacija gena, hromozoma; pisac se postaje kao što se postaje davitelj.

Pišem jer ne znam ništa drugo da radim; jer od svega što bih mogao da radim, ovo radim najbolje i (I hope) bolje od drugih.

Pisanje je taština. Taština koja mi se ponekad čini manje ništavnom od drugih oblika egzistencije.

Pišem, dakle, jer sam nezadovoljan sobom i svetom. I da bih iskazao to nezadovoljstvo. Da bih preživeo!

Les écrivains répondent: POURQUOI ECRIVEZ-VOUS ?
Paris: Le Journal Libération, 1985

Industrija zabave

Ljudi su hronično umorni od života, nestaje nam daha u besmislenoj, unaprijed izgubljenoj utrci sa vremenom, pa nam treba dati nešto da se nakratko odmorimo, da zaboravimo naše tužno životinjanje.
Industrija zabave ne želi nam objasniti svijet. Ne želi nam ni otvoriti najvažnija ljudska pitanja. Poznato je da pretjerana zapitanost nad sobom i svijetom – sputava djelovanje. Zato je kontraproduktivno nas, iscrpljene moderne robove, nutkati da razmišljamo. Treba nas malo zabaviti, pružiti nam predah, koji smo zaslužili, da bismo onda mogli dalje nastaviti funkcionirati, iako, profesionalno deformirani, ne razumijemo ni sebe ni svijet u kojem preživljavamo.
Ali da, mi ni ne želimo razumjeti. Mi smo se predali, to je dobrovoljno ropstvo.
Dobro, to je samo model poželjnog ponašanja. Unutar toga su još uvijek živi ljudi, sa svojim ličnim pričama, pojedinci koji se nekad mogu savršeno uklapati u model, a nekad pak pružati snažan otpor.
Uz dozu ničim zaslužene nadmenosti, za one koji se uklapaju volimo reći da su glupi Amerikanci. Činjenica je da je centar produkcije tog svjetskog show-a trenutno u Americi, ali su konzumenti svuda po svijetu. Ako neko ima pravo na prezir, onda su to puno prije Amerikanci prema ostatku svijeta, jer mi konzumiramo njihovo smeće.