Istraživanja su pokazala

Za početak, one su naravno povezane, jer su istraživanja morali da izvedu neki (stručni) ljudi, a naučnici da bi nešto tvrdili moraju prvo to da istraže. Utisak je da upotreba ovih sintagmi zavisi od toga šta je predmet istraživanja: ako se istražuje neki stav koji postoji u društvu, onda su istraživanja pokazala, a ako se radi o nekim prirodnjačkim ili sličnim istraživanjima, onda naučnici tvrde. Podela je uslovna i nije najpreciznija, tj. za šta će se pisac (najčešće prevodilac i to loš) članka odlučiti, više je pitanje stila nego predmeta istraživanja i teme članka, ali može se uočiti obrazac, koji funkcioniše po svim pravilima žute štampe: bombastična tvrdnja u naslovu, na kraju naslova ponekad se nalazi i upitnik, u kratkom opisu vesti kaže se da su „istraživanja pokazala“ ili da „naučnici tvrde“, pa onda ide gomila pretpostavki i opštih mesta do kraja kada se na zaključuje ništa (najčešće) ili se, jednostavno (zbog poetskog efekta, valjda) ponovi tvrdnja iz naslova. Rubrike u kojima se ovakvi tekstovi ili prilozi pojavljuju su, praktično, sve osim neposredno političkih: nauka, zdravlje, slobodno vreme, život i kako se sve već zovu te rubrike u kojima se formira mišljenje o svetu oko sebe. 

Da ja ne bih mistifikovao i uopštavao bez razloga, upravo ću izvršiti jedno opsežno naučničko istraživanje na ovu temu u današnjim elektronskim izdanjima najpopularnijih domaćih medija. Dakle, danas, u utorak, 5. marta 2013. Godine, na sajtu B92 možemo saznati sledeće, citiram: Oduvek se govorilo da muškarac sa smislom za humor može smehom da odvede ženu u krevet uprkos njegovom izgledu. Međutim, istraživači sada veruju da suprotna tvrdnja takođe može biti tačna – da žene smatraju da su privlačni muškarci zabavniji (zamislite!). Tekst je preuzet iz “Dejli mejla”, objavljen u rubrici “život”, u nekoliko redaka date su dve suprotstavljene teorije na ovu epohalnu temu, citiran je nepoznati istraživač, ne znamo mu/joj ime, ali kažu da je sa Univerziteta Stirling (oprostite, nisam nikada čuo). Idemo dalje, “Večernje novosti” donose sledeći biser, u rubric istog naziva kao i na B92 – dakle “život”: “ZAHVALJUJUĆI naučnicima Univerziteta u Mičigenu uskoro će vrednosti šećera kod dijabetičara moći da se proveravaju u suzama obolelog”.  Čitav tekst je biseran, jer odiše velikim olakšanjem što se šećer u krvi sada ne mora meriti samo iz krvi, nego može i iz suza, jer testirani ne moraju da se bockaju. Dozvolite da malo karikiram: kakvo olakšanje, sada će morati da seckaju luk ili gledaju sladunjave filmove pre testiranja, već prema afinitetima. “Blic online” u rubrici “vesti” donosi sledeće: Žene možda imaju manji mozak, ali je on efikasniji od mozga muškaraca, otkriva nedavno istraživanje. Mislim da je ovo dovoljno da opiše šta pričam, tri primera kao u vicu. 

Međutim, ne bunim se ja zbog uređivačke politike naših nesrećnih medija, oni sami znaju ko su i šta rade. Mene ovde više upozorava upotreba “nauke” i nauke: šta, dođavola oni uopšte istražuju? Čovek bi pomislio da je nađen lek za sidu, rak, ebolu, SARS, svinjski, goveđi i krokodilski grip, da je rešeno pitanje gladi u svetu. Zašto bi jedan naučnik, ako to jeste, stručnjak, istraživač ili šta već istraživao stvari koje se objavljuju u više-manje trač rubrikama i ostalim šarenim stranama? Zbog preživljavanja, eto zbog čega. Savremeno društvo proizvodi “stručnjake” kojima je jedino zagarantovano mesto na birou rada. Onda ti stručnjaci moraju da se okupe u neke timove i nađu fondaciju (često privatnu) koja će finansijski podržati to istraživanje. Te fondacije imaju neke programske smerove ili interesovanja u koja “naučni rad” mora da se uklopi u vidu projekta. Onda se, na kraju, uspešnost procenjuje, najčešćem ne preko ispravnosti zaključaka ili rezultata, već na osnovu onoga kako će ti zaključci promeniti nešto. A kako menjaju? Uz pomoć žute štampe. Nauka danas. Tržišna privreda i njeni principi u akciji tako izgledaju. Od njih se očekuje da ako već ne mogu da pomognu oko budžetskog deficita, ono i ne odmažu. Lova treba za rat i troškove vladajuće kaste, a vi istražujte da li su u prednosti zgodni ili duhoviti muškarci i kako da od zgodnog postanete duhoviti i obratno (ako ste muško) ili da merite svoj mozak (za žene). Genijalni Sinkler Luis se u svom romanu “Martin Arousmit”  bavio temom odnosa između komercijalne i istraživačke medicine. Glavni junak, genije za medicinu shvata svoj poziv u hipokratovskom smislu i odlučuje se za istraživački rad koji tada nije predstavljao jurnjavu za parama i bio je rezervisan za one koji, poput njega, svoj poziv vide kao način da nekome zaista pomognu, a ne samo da se bogate (u romanu, naravno, oni koji otvaraju svoje ordinacije već jesu bogati, ali žele još, a tu je i društveni status). Nesrećni Martin, pored podozrenja koje izaziva unaokolo, prolazi kroz lične drame sa bliskim osobama, a na kraju ostaje ostavljen, ali srećan. Ostao je u laboratoriji u šumi da radi ono što voli, distanciran od te odvratne pomame za parama koja uništava suštinu medicine, a to je da se pomogne svakome kome je ta pomoć potrebna, a ne samo onima koji mogu to da plate. Od izlaska tog romana prošlo je oko osam decenija. Nema više mogućnosti čak ni za tako nešto. Ako hoćete da istražujete, onda jurite pare i pišite projekte. To je nama dao razvoj kapitalizma i tzv. civilizacije. Onda ti “naučnici” istražuju ono što privlači pažnju raznih fondacija ili, generalno, javnosti, ono što će biti zanimljivo urednicima glasila kojima nije važna istina, već efekat teksta/priloga. Eto, a Martin Arousmit je sigurno umro u onoj šumi, sto odsto. Mislim, previše je star, pa čak i da je našao formulu večnog života, razneo bi si mozak da pročita šta mu kolege rade, ili bi umro od sramote pred projektnim formularima neke fondacija u kojima bi ga pitali kako bi izmerio uspešnost projekta i ko mu je ciljna grupa. Zaista, zaista vam kažem.