Druže Savo, ljubičice bela

Podne, dan nakon Savindana. Profesor srpskog, praćen začuđenim pogledima kolega, s velikom slikom pod miškom umjesto dnevnika, napušta zbornicu i kreće na čas. Juče je sebi dao riječ, i danas će je održati. Trenutak kasnije ulazi u učionicu, klimne glavom, spusti sliku na katedru i zagleda u sliku Svetog Save, na zidu iznad školske ploče.

Kad sam ja išao u ovu gimnaziju, najzad progovori, leđima okrenut razredu, tu je stajala slika maršala Josipa Broza Tita. Sedeo sam tu gde vi sada sedite, i mislio kako je on najbolji i najpametniji čovek na svetu. Za njegov rođendan smo trčali okolo s palicom koja se zvala štafeta i pevali tupave pesme, na primer Druže Tito, ljubičice bela, imali smo u gimnaziji svečane akademije i nagrađivali smo najbolje đake.

U razredu je mrtva tišina. Profesor se okrene, klimne glavom, uzdahne, i nastavi.

Vremenom smo saznavali da je isti taj Tito, koji se borio protiv Hitlera, ustaša, četnika i drugih domaćih izdajnika i neizdajnika presuđivao ljudima bez suđenja, cementirao streljane domobrane u masovne grobnice i slao neistomišljenike na Goli otok.

I onda sam se pitao, jesu li moji profesori to znali, ili nisu znali, ili su se pravili da ne znaju, jer im je bilo najvažnije da imaju posao i dupli godišnji odmor. Kakvi smo mi građani postali, ako smo se učili moralu od plašljivaca, konformista i demagoga?

U međuvremenu se i vlast promenila, i umesto Titove slike iznad table su nam okačili Savinu. To je bilo logično, jer je sveti Sava bio školski svetac pre Tita, još od 1840. godine. Samo se ja od tada pa do sada pitam, zašto su te 1840. izabrali Savu a ne Dositeja.

Tu profesor uzme sliku sa katedre i nasloni je na školsku ploču.

Sava je radio za dinastiju, a Dositej za narod. Sava je spajao crkvu i državu, a Dositej razdvajao sujeverje od razuma. Dositej se zalagao za škole a Sava za manastire. Dositej je putovao po znanje a Sava po relikvije. Sava je upravljao crkvom a Dositej visokom školom. Dositej je ljude pozivao da se uzdaju u razum, a Sava da veruju u čuda. Tamo gde je Sava išao da traži anđele, Dositej je našao parazite. Ako je škola mesto gde treba da se čuju školska a ne crkvena zvona, ako se u njoj veruje dokazima a ne čudima, onda je najveće čudo da u njoj slavimo sveštenika a ne prosvetitelja.

Ali nije moje najvažnije pitanje zašto Sava a ne Dositej, nego zašto u 21. veku uopšte da laičko školstvo jedne sekularne države ima školsku slavu. U čemu se onaj koji je skinuo Tita a okačio Savu razlikuje od onoga koji skinuo Savu da okači Tita?

Sa zvonika crkve zagrmi zvono. Profesor na čas prekine svoj govor. U razredu jednako vlada muk. Zvona vani zvuče mrko, strogo, prijeteće...

Ni u čemu, odgovorio je profesor na svoje pitanje. Oba su isti, oba koriste školu da deci u glavu usade poslušnost umesto znanja, kameleonstvo umesto samosvesti. Ne služe slike iznad školskih tabli da se deca ugledaju na pastire, nego da ovce utuve kojem stadu pripadaju.

Dositej je bio učitelj, zarađivao je poučavajući, a zaradu trošio na kupovanje i štampanje knjiga. Knjige, knjige, braćo moja, a ne zvona i praporce, govorio je. Njemu bi danas bilo čudno da profesori stupaju u štrajk zbog novca, a ne istupaju iz učionica zbog ikona.

Neko je izvana pokucao na vrata. Kucajte, ja i dalje držim čas! odbrusio je profesor, pa nastavio: Dositej je pokazao kako se od živih ljudi sveci ne mogu napraviti, a Sava u svece uzdigao rođenog oca koji je 'kukolj lukavog i odvratnog đavola porazio krstom', tako što ga je 'popalio, i drugim raznim kaznama kaznio, i prognao iz države svoje (...) a učitelju njihovu i načelniku jezik urezao u grlu, zato što ne ispoveda Hrista, sina božijeg, i knjige njegove nečastive spalio, i izagnao ga. Tako je sasvim iskorenio tu prokletu veru da se i ne pominje u državi njegovoj'.[¹]

Tako jedan naš prepodobni o drugom našem svetom piše.

Time se možda može na zidu ponositi onaj ko nije potpisao Povelju o ljudskim pravima i Deklaraciju o pravima deteta, ali škola u državi koja jeste ne treba i ne sme. Ovo je učionica svih građana Srbije, a ne samo potomaka Nemanjića.

Kucanje na vratima ponovi se jače i nestrpljivije. Najzad se vrata učionice otvore, i iza njih proviri portir: Zaključavamo školu, profesore.

Profesor klimne glavom. Zatim podigne stolicu na katedru, oboje prigura ploči, popne se prvo na jednu pa na drugu, skine sveca sa eksera, spusti ga pored Dositeja kojeg podigne i zakači na ekser. Siđe, pogleda stoji li ravno, onda se malo zamisli, pa se okrene prema redovima praznih klupa, klimne glavom, popne se ponovo na skalameriju, skine Prosvetitelja, spodbije obje slike pod mišku, i izađe pored začuđenog portira.

Ako štrajk potraje, sutra će iščupati ekser i okrečiti zid oko table.

Nenad Veličković
Preneto sa DW

[¹] Stefan Prvovenčani, Žitije sv. Simeona