POTROŠAČ, ONDA ČOVEK (narcistička kultura)

U novonastaloj zajednici i društvenosti čini se da ličnost ne igra nikakvu ulogu. Na ličnost ne samo da se ne računa, ona se očigledno marginalizuje tako što postaje sve apstraktniji i arhaičniji fenomen. Ličnost kao da pripada prošlosti. Na nju se gleda gotovo sa prizvukom nostalgije.

Zanimljivo da je ovaj proces zahvatio podjednako zemlje i društva sa bogatim nasleđem humanizma, revolucije, borbe za građanska prava i jednakost ljudi, koji su najviši ideali humanizma, kao i one zemlje koje su zbog specifičnih istorijskih okolnosti uvek bile na margini humanističkih pokreta, mahom zbog istorijskih okolnosti u kojima državnost i društvo nisu mogli da se definišu (države koje su bile u sastavu Otomanskog carstva, na primer). Ova poslednja se često definišu kao konzervativna, ali videćemo da se težnja ka konzervativnosti javlja kao opšti fenomen i da je ova težnja jedan od faktora koji doprinosi širenju kulture koja se definiše kao narcistička.

Na prvi pogled može se učiniti da konzervativnost zajednice stoji u suprotnosti sa nečim što bi bila kultura narcizma, međutim, ovi fenomeni su neodvojivi jedan od drugog.

O humanizmu, zajednici i kolektivitetu ne može se govoriti bez ličnosti. Zajednica nije nekakva proizvoljna skupina individua kao varijabli nekog sistema, zamenljivih i podložnih faktorima na koje ne može da utiče, kojima je potčinjena i kojima se pokorava ili služi. Zajednica počiva na vrednostima koje uspostavljaju upravo razvijene ličnosti i koje, ne retko, funkcionišu kao uzori, ideali ili modeli unutar zajednice kojoj pripadaju, i pritom uvek imaju karakter univerzalnog i opšteg te se u isto vreme svrstavaju u kulturno ili duhovno nasleđe civilizacije.

Dakle, ličnost, inspirisana zajednicom nadrasta nacion. Ona mu pripada ali zahvaljujući njoj nacion doseže opšte. On se kroz ličnost afirmiše. Ličnost jeste ta koja jedina ima snagu da objedini u sebi interese individualnog, nacionalnog i univerzalnog. To i jeste ono što ličnost čini izuzetnom.

Narcistička kultura, o kojoj je u istoimenoj knjizi pisao Kristofer Laš, je brižljivo kreirana i projektovana ali ne na nacije kako se obično misli. Ona je od početka usmerena na pojedinca kako i Laš razotkriva razmatrajući pojedinca kao ekonomski afirmisanu jedinku - kao potrošača.

Nacija je fenomen koji ima previše faktora unutar sebe koji deluju konzervatorski. Oni se aktiviraju naročito brzo i snažno kada je nacija zbog nečega ugrožena. Pogodni su za manipulaciju i izazivanje međunacionalnih sukoba ali vrlo su otporni na promene. Pojedinac je, sa druge strane, nezaštićen. I zato je put podrivanja zajednice krenuo od fenomena ličnosti.

Konzervativna društva, kod kojih na površini često postoji težnja za otporom globalizaciji, jer ona preti ukidanjem nacionalnog identiteta, zapravo samo ubrzavaju ovaj proces dezintegracije ličnosti. Prvo, ona ne nude, ne definišu i ne sprovode alternativu dominantnoj kapitalističkoj ekonomiji što distanciranje od kulturnih i svih drugih uticaja danas čini iluzornom. Drugo, ona ignorišu ulogu univerzalnih, opšteljudskih vrednosti koja uvek nastaju jedino i isključivo u kulturnoj interakciji. Razvojni impuls se u konzervativnim društvima iscrpljuje u nacionalnom. Ličnost time ostaje nedovršena, zbog čega društvo neminovno slabi. Najveći i najoštriji kritičari društva postaju oni koji bi mogli da mu doprinesu najviše jer se ličnost dovodi u nezamislivu situaciju biranja između vrednosti zajednice i vrednosti civilizacije, i ona takvo uslovljavanje neće i ne može prihvatiti.

Kapitalizam će zato svesrdno podržavati konzervativne struje i uređenja. Više puta je primećeno da sa krizama kapitalističke ekonomije koje su, kako tvrde kritičari kapitalizma, namerno izazivane, dolazi do jačanja nacionalističkih, ultradesnih i ekstremno konzervativnih pokreta.

Kapitalizam od svake vlasti želi da ova u što većoj meri onemogući progres, da obesmisli trud onih koji u datom društvu vrede jer će kapitalizam moći mnogo bolje da ih iskoristi, odnosno unovči. Stepen vitalnosti i zdravlja države danas ogleda se u stepenu otpora koji će neka vlast ovakvim težnjama kapitalizma pružiti jer jasno prozire da se radi o profitu i da su nacionalni i drugi interesi samo ulozi u tržišnoj igri kojom se pokušava ostvariti monopol. Najveću cenu kapitalizmu su platila konzervativna društva jer su pribegla regresiji i izolaciji umesto alternativi i progresu. Društva koja su očuvala humanističke vrednosti i koja od njih nisu odustala, izborila su se i za značajan stepen autonomnosti, suverenosti u okviru globalnog kapitalističkog tržišta koje je danas nadređeno državnosti.
Tako npr. ideja EU za najveći broj članica nije san naroda, već san čoveka koji više ne pripada nigde, koji nigde nije potreban ako nije rentabilan.

Ovo gotovo da je postalo normalno, odnosno većina ljudi više nije sposobna da predoči vrednost života po sebi. Mnogi ni ne očekuju da bi mogli biti priznati i prihvaćeni iz bilo kog drugog razloga osim iz ekonomskog. To je dokaz da se humanitet u potpunosti urušio.

Čovekova prisutnost u svetu i osećaj smisla izražavaju se sada ekonomskim parametrima. "Mislim, dakle postojim" odavno modernom čoveku zvuči neubedljivo i prevaziđeno. Ovu misao sve više potiskuje druga, koja se nameće kao ekvivalent društvenom angažmanu i ostvarenosti čoveka. Ona glasi: Trošim, dakle postojim.

I dok mišljenje dočarava i ambijent i prirodu tog življenja i postojanja, trošenje nam ne govori ništa. Ono "oslobađa" život konteksta, prirode i njegove svrhe. Čovek biva lišen svih atributa ličnosti, oni postaju irelevantni. Zbog toga ulogu potrošača može zauzeti bilo ko.

U osnovi narcizma modernog sveta, u osnovi narcističke kulture jeste činjenica da u kapitalističkom sistemu pojedinac jeste bitan jedino i isključivo ako ima jednu sposobnost – a to je sposobnost da troši kako bi obezbedio opstanak kapitalističkom sistemu. Afirmacija pojedinca svedena isključivo na ekonomsku afirmaciju kao rezultat može dati jedino narcizam.