Autoritet i sloboda

Ovo je tačka od koje Hana Arent u svojoj knjizi „Između prošlosti i budućnosti“ u ogledima „O autoritetu i slobodi“ počinje razmatranja spomenutih fenomena, njihov nastanak i razvoj, pokušavajući da rasvetli stanje u kojem se sloboda i autoritet nalaze danas.

Iako kratki, ovi ogledi sadrže neke od ključnih stavova filozofske i političke misli Hane Arent. U njima su, takođe, izneta i stanovišta koja su izazvala najveći broj kritičkih osvrta na njenu teorijsku misao, prvenstveno u poimanju uloge autoriteta.

Ovde ćemo se ograditi od bilo kakve kritike i iznećemo samo najvažnije zaključke date u tekstu o autoritetu i slobodi, koji će nam poslužiti da postavimo neka pitanja za koja mislimo da su i dalje bez odgovora.

Autoritet je prema Arentovoj pretpostavka zajednice, odnosno nijedna zajednica nije moguća bez autoriteta. Bitno je naglasiti da je pozicija sa koje ona razmatra autoritet kritička u odnosu na dve dominantne struje misli – konzervativnu i liberalnu, koje o ovom fenomenu imaju isključiv i definitivan stav – prva pozitivan, druga negativan. Za Arentovu je autoritet nešto što garantuje poredak, ali se on nikako ne bazira na prinudi niti na ubeđivanju, kako se autoritet po pravilu shvata kod njegovih spomenutih branilaca, odnosno protivnika. Autoritet je utemeljen u vrednosti, a ta vrednost transcendira samu moć kao i one koji moć poseduju. Ova ideja se jasno nadovezuje na Platonovu misao o državi, čime se približava idealu. Međutim, Arentova se ne bavi pitanjem ovih vrednosti. I dok nam je definicija autoriteta kao vrednosti koja transcendira moć sasvim prihvatljiva, mi ne znamo šta je ta vrednost. Samim tim, nije jasno ko i na koji način može suditi da li je autoritet u dovoljnoj meri podoban da vrednost zastupa?

To pitanje je u vezi sa granicom koja autoritet razdvaja od tiranije i totalitarizma, odnosno našim pitanjem – gde danas prestaje autoritet i počinje tiranija? Arent insistira na tome da se u modernoj političkoj misli granica među ovim fenomenima ne postavlja jasno i da se autoritet, osim što se nužno čita kao negativan, gotovo uvek poistovećuje sa diktaturom i tiranijom. Njen način da se razlika učini jasnom jeste pretpostavka da je autoritet zakonom ograničena moć, dok tiranija ne priznaje i ne poštuje nijedan zakon osim sopstvene volje. Ono što u praksi može biti problem sa ovim razgraničavanjem jeste činjenica kojoj smo bili svedoci već više puta, a to je da je zakon fleksibilan i promenljiv i da se nijedna politička moć neće libiti da taj zakon menja u skladu sa svojim ciljevima, da politička moć po sebi znači moć da se konstituiše nekakav zakon. Mi zato moramo da se zapitamo da li je formalno postojanje zakona dovoljno da nam garantuje kontrolu autoriteta?

Još jedno zapažanje stoji u vezi sa vrlo živim iskustvom koji o političkom životu imamo i koji delimo sa ostalim političkim sistemima danas, a to je da je stranački sistem urušio autoritet vlasti, što je totalitarizam znao da iskoristi. Arentova se ne bavi podrobnijim objašnjenjem toga šta je tačno izazvalo urušavanje stranačkog sistema, ali nameće se zaključak da je upravo loše reprezentovanje vrednosti od strane autoriteta bilo uzrok tome. Totalitarizam je taj koji će se zato lažno predstaviti kao zaštitnik urušenih vrednosti, onih koje stranački sistem nije uspeo da očuva (moguće zato što nije znao koje su?).

Propast ili krizu zapadnog sveta Hana Arent vidi u raskidanju trojstva religija-tradicija-autoritet, odnosno u nepostojanju zajedničkog temelja koji bi vrednostima objedinio političku i duhovnu sferu delovanja. Revolucije, koje pokušavaju da nadomeste temelj društva nekim novim i drugačijim, i koje se na površini suprotstavljaju tradiciji i autoritetu, su zapravo isto nadahnute istim tim izvorima tradicije, vrednostima koje su se ili izgubile ili nikada pravilno nisu ni zaživele. Gubitak autoriteta je prema Hani Arent „ravan gubitku temelja sveta, koji su, doista, od tada počeli da se pomeraju, menjaju i transformišu, stalno i sve brže, iz jednog oblika u drugi, kao da živimo i borimo se sa nekim protejskim univerzumom u kojem sve u svakom trenutku može postati skoro bilo šta drugo.“¹

Ova misao veoma dobro opisuje moderni osećaj sveta. Čini se, međutim, da ovo menjanje i pomeranje i nije tako proizvoljno, da ono oscilira u gotovo pravilnim razmacima upravo između konzervatizma i liberalizma, koji se međusobno otimaju za primat nad slobodom pokušavajući da se nametnu kao njen garant. I dok konzervatizam to čini insistiranjem na autoritetu, liberalizam to pokušava ograničavanjem autoriteta. Ono što ostaje nejasno jeste – kako je moguće da prostor slobode, za koju se u načelu bore i jedna i druga, iako put do njenog ostvarenja shvataju drugačije – postaje sve manji?

Prema Hani Arent, politički život bez slobode bi bio besmislen. Ona je „raison d`être politike, a njen iskustveno polje je delovanje“². Ovo umnogome podseća na grčki koncept slobode koju poseduje svako ko unutar zajednice deluje,  jer samo slobodno, svima vidljivo delovanje pojedinca jeste garancija da njegova sloboda u spoljašnjem svetu, odnosno u zajednici zaista i postoji i da se ne radi samo o unutrašnjoj slobodi koja je irelevantna za politički život.

Zapadna filozofija nije mnogo doprinela shvatanju fenomena slobode niti je imala mnogo da ponudi njenom utemeljenju  u zajednici. Štaviše, ona je poimanje slobode obremenila idejom volje, vrlo problematične u političkom smislu. Jer volja, kako Arent objašnjava, koja bi trebalo da je čuvar slobode, znači diktat i zapovest, čime ona postaje kontradiktorna slobodi. Volji je pridodata i ideja volje za moć čije implikacije su za društvenu svest, pokazalo se, veoma opasne.

Totalitarna ideologija koja je ekspanziju doživela u XX veka ugrozila je slobodu ne samo direktnom kontrolom, odnosno nasiljem, sputavanjem i ograničavanjem delovanja čoveka, već i političkim terorizovanjem i nametanjem političke volje kao apsolutne. Totalitarizam, prema mišljenju Hane Arent, ukida pravo da se bude slobodan od politike. Moderno poimanje slobode počeće zato da se definiše u relaciji sa politikom od koje se sada zahteva bezbednost. Put do slobode ide preko bezbednosti koju politika mora da garantuje pojedincu. Nažalost, čini se da je u modernom svetu ova `bezbednost` gotovo poistovećena sa slobodom čime je ideja slobode ne samo oštećena i sužena, već i fundamentalno izmenjena. Nas zato zanima – kakva je to politika koja će nas od politike zaštiti? 

Iako osećamo tu, sve veću, potrebu da budemo zaštićeni, mi nismo potpuno sigurni od čega, jer ne znamo šta ugrožava našu bezbednost pa nam na taj način uskraćuje slobodu, ako ne upravo politički autoritet koji je prestao da deluje u skladu sa interesima zajednice. Taj osećaj ugroženosti svedoči o tome da se autoritet, koji se formalno i krajnje uopšteno izdaje za demokratski, zapravo sve više pomera ka tiraniji. Nije li neizvesnost pojedinca u pogledu sopstvene slobode i njenih granica uzrokovana upravo nejasno definisanom voljom autoriteta, koji ovu volju može bez obaveze i odgovornosti da menja onako kako to njemu odgovara? Ako je to tako, ako je odgovor potvrdan, onda ćemo teško naći objašenjenje za to na koji način tiranija svaki put uspeva da nam, predstavljajući se za ono što nije, slobodu oduzme? Ne govori li to da mi sami nemamo jasnu ideju lične slobode prema kojoj bismo stepen ugroženosti izazvane tiranijom mogli da merimo?

Tijana Damjanović

¹ Hana Arent, O slobodi I autoritetu, iz knjige Između prošlosti i budućnosti, Gradska biblioteka “Žarko Zrenjanin”, Zrenjanin, 1995.
² Isto