Govori da bi vladao

Ukoliko smo u stanju da procenimo kojim sredstvima se neka retorika koristi, možemo znati i cilj govornika, i još važnije - njegov sud o nama kao slušaocima.

Zanimljivo je primetiti da u javnom, naročito u političkom govoru Srbije, nije moguće čuti nijedan drugi oblik retorike osim onog koji Eko definiše kao visoko manipulativan.

Kao najdominantniji oblik retorike u nas je prisutna apodiktička retorika (grč. apodeiktikos=neoboriv, koji dokazuje, neminovan), aksiomatični oblik govorništva koji koristi zaključke izvedene iz neosporivih premisa. Nekada je bila uporište crkvene dogmatike i teologije jer oni koji je primenjuju računaju sa ciljnom grupom koja neguje određena uverenja kao neosporne činjenice.

Međutim, apodiktičko izlaganje danas u javnom govoru Srbije svojstveno je i onima koji brane sistem vlasti koja bi trebalo da je utemeljena na većinskoj volji građana (demokratija), čak i kada očigledno nije. U takvom slučaju apodiktička retorika postaje moćno oružje u rukama onih koji brane poziciju. Zaključak takve vlasti o samoj sebi i njena ocena sebe se izvodi putem opšteg principa jednakosti, koji jeste jedno od osnovnih načela demokratije: ako vlast pripada svima, svi su za nju odgovorni; ili - ako o vlasti odlučuju svi, vlast odgovara svima.

Ovakva moć retorike koja koristeći se formalnom logikom usmerava iskaze u željenom smeru ovde počiva na neosporivoj jednakosti ljudi pred zakonom kao i vladavini većine. Većina se u ovakvim obliku govora pretpostavlja čak i u slučaju kakav trenutno imamo - kada parlamentarnu volju ne predstavlja ni približna većina biračkog tela. Ali cilj govora je upravo da u tu većinu ubedi.

Apodiktička retorika može to da učini jer ona ne zalazi u definisanje termina i pojmova. Retorika generalno, naročito apodiktička, barata društvenim i istorijskim konvencijama, univerzalnim vrednostima i opštim mestima civilizacijskog i ljudskog iskustva gde se emotivni efekat, kao cilj govora, postiže upravo asocijacijama na njih.

Iako je apodiktičko izlaganje odbačeno u modernoj retorici, ono čini uporište svih nazadnih ili konzervativnih sistema upravljanja i organizacije danas.

Osim apodiktičkog izlaganja, Eko govori o još dva regresivna oblika retorike koja su, takođe, veoma česta kod nas.

Jedna je nutritivna retorika koja ubeđuje na taj način što do maksimuma restrukturiše ono što je već poznato i očekivano. Koristi se najviše u okviru predizbornih kampanja kada se ubeđuje u ono što glasači žele da čuju. Ona, kako joj i naziv govori, hrani ili pothranjuje nade i najdublje želje slušalaca/birača i stoga je veoma omiljen oblik retorike kojem pribegavaju svi političari.

Drugi oblik retorike koji, takođe, otvara prostor za manipulaciju jeste konsolatorna retorika. Ona se pretvara da obaveštava i obnavlja da bi zagolicala pažnju, dok u stvari, samo potvrđuje sistem očekivanog. Ovaj oblik se veoma često može čuti kada vladajuća struktura „izveštava“ o planovima i akcijama koje sprovodi. Takođe, omiljeni je oblik komunikacije kompanija sa svojim potrošačima u okviru reklamnih kampanjama projekata i proizvoda.  

Četvrti oblik koji se suprotstavlja trima navedenima jeste dijalektička retorika. Ona neguje sumnju kao kriterijum spoznaje do koje u komunikaciji govornika i slušaoca dolazi ili bi trebalo da dođe, jer, mada je sve lakše to izgubiti iz vida danas – primarni cilj retorike jeste da iznese nešto novo, da nam pruži argumente i razloge koji se zaista i odnose na ono što je tema izlaganja.

Dijalektička retorika je generativna tehnika koja za cilj ima da ubedi, ali ona to čini preispitujući poznate i otkrivajući nove činjenice. Ne podupire predrasude, stereotipiju, skučenost i okoštalost u proceni. Prirodno, najređa je u politici, ali se ona u javnom govoru ne koristi ni u jednoj grupi, što navodi na zaključak o nazadnosti u razmišljanju, odnosno o ratu koji se na ideološkom planu vodi.

Originalnost, inovativnost i, pre svega, politička nepristrasnost izazivaju nepoverenje zbog nerazumevanja cilja koji se pred slušaoca u slučaju dijalektičkog razmatranja postavlja, budući da prosečan slušalac nije naviknut niti naučen da u razmišljanju zapravo učestvuje. Ovo je očekivano jer je intelektualnost koja je u javnoj sferi prisutna, ohrabrivana i dozvoljena već više od dve decenije, zapravo politička "intelektualnost", programski obojena i angažovana.

Zbog političkog terora, kakav postoji u Srbiji, intelektualnost i kritičko razmišljanje počeli su da izazivaju otpor apriori. Oni ne mogu ući u sferu interesovanja javnosti jer javnost nije navikla, niti je naučila da kritički razmišlja.

Javnost u Srbiji uvek polazi od već poznatog, odnosno od nečega što joj je saopšteno i plasirano od strane političkih elita.

I dok javnost misli da razmišlja i bira pravac, da otkriva i da učestvuje u formiranju društvene svesti, njoj promiče spoznaja da je domen njenog interesovanja određen i omeđen potrebama političke borbe.