B: Došla sam do Vas, Lilit, jer sam čula razne priče o Vama. Kontradiktorne, zastrašujuće, nejasne, sa puno nelogičnih objašnjenja. Priče iz kojih je isuviše zračila namera da se sve objasni bez mnogo muke razmišljanja, da se stvari pojednostave do banalnosti, iz kojih je preglasno vrištalo nešto nedorečeno. Od kako znam za sebe, vukla me je radoznalost i radost otkrivanja, neka potreba da sve proverim pre nego što prihvatim. Da zavirim i u mišju rupu dok ne nađem sve delove za svoju slagalicu. Zatim da se popnem i na drvo da sa visine pogledam da li mi je nešto promaklo u široj slici. Nekada pomislim da sam se rodila sa širom otvorenim očima, da ne verujem u tuđe istine koje mi zamirišu na podvalu. Zato nikada nisam mogla do kraja da poverujem u priče o Vama, sve mi je to zvučalo sumnjivo, malo klevetnički. Zato sam Vas tražila, želim istinu iz Vašeg ugla.

Setila sam se skoro one igre “Šuga” koju smo igrali kada smo bili deca. Sećate se? Okupe se deca na igralištu, odrede prvog koji će biti šuga i zatim taj krene da juri ostale sa ciljem da nekoga dodirne, prenese na njega šugu i time on sam više nije šuga jer neko drugi je. Setila sam je se čitajući komentare na Internetu. Iako je šuga bolest koja se razvojem jednog društva uglavnom uspešno iskorenjuje iz razloga što razvoj nosi i kvalitetnije uslove života, a samim tim i više posvećivanja higijeni, upravo je razvoj krivac za bujanje šuge na Internetu. Sa razvojem je došao Internet, sa njim društvene mreže, a na društvene mreže smo došli i mi – velika deca koja su dečije igralište zamenila virtuelnim prostorom. Neki više vole da se igraju na Fejsbuku, neki na Tviteru, ali sve u svemu, važno je učestvovati.