Uz čašu vina sa Lilit

L: Znate da zbog istine možete biti “izbačeni iz Raja”?

B: Mislim da postoji vreme kada se Raj mora napustiti, onako kako ste i Vi to uradili – svojevoljno. Uostalom, šta je božanstveno u iluzijama, u laži, u opseni? Iluzije su dobre samo ako imaju rok trajanja, samo dok nas štite dok ne ojačamo i dorastemo do saznanja. I detinjstvo je dobro samo dok smo deca. Ne želim samo istinu, želim i pun ukus svega. Drčna sam na život. Zar to nije već samo po sebi dovoljan “greh” koji mi plaća putarinu za dalje, plaća školarinu i kupuje znanje?

L: Slažem se. Poslužite se jabukama. I nešto ću vam reći, vama ljudima – svi ste vi rođeni širom otvorenih očiju, ali su vas predugo i predano učili da žmurite. Da lakše poverujete u opsene nego u očigledne istine. Da svoje svetove gradite na tuđim korenima, a ne na sopstvenim.  Da se zbog toga klonite oluja koje su prejake samo zbog vaše krhkosti i nedostatka pravih temelja. Da se krijete od života. Da stalno gledate unazad tražeći svoj koren gledajući preko ramena u prošlost a ne u svoj izvor. Na vašu sreću, život uvek ide samo napred, u kome god pravcu vi gledali.

B: Bilo je mračno dok sam dolazila, očekivala sam jos veći mrak kada budem stigla do Vas, a negde se usput razdanilo, ne sećam se ni kada ni zašto. Tako sam čula iz nekih priča, da ste Vi tama, tamna strana duše, da živite u noći, na dalekim hridima, negde na kraju sveta, u izgnanstvu i samoći. A zatičem Vas u svetlu koje je jače i blistavije od svih svetlosti koje sam do sada videla. Malo je čudno Vaše svetlo ovde, pod čijim se odsjajem vide stvari do kostura ogoljene. Drugačije se sve vidi gledano odavde, nema senki. Trebaće mi malo vremena da mi se oči priviknu na to. Sada mi se mnogo mračije čini ono mesto sa kog sam do Vas krenula.

L: To je stara opsena, možda je bolje nazvati je zabludom, pogrešnim ubeđenjem, lošom predstavom. Ta priča da predstavljam tamu stara je koliko i čovek. Mračna je samo udaljenost koja nas deli, to je mrak razdaljine, a ne mesta na kome sam. Koje god mesto da pogledate iz daljine, biće vam mračno. Sve dok do njega i ne stignete. I kada god budete igde krenuli, a niste bili na tom mestu nikada, i kada god budete kretali u bilo šta novo i nepoznato, krenućete u mrak i krenućete iz mraka. Jer iz mraka ste i došli na ovaj svet.
Ja jesam napustila Eden i otišla u samoću, ali sam se i vratila među ljude. Tada, na početku početka, trebalo mi je samo neko vreme u samoći, to je bila moja potreba, to nije bilo izgnanstvo. Trebalo mi je mesto i vreme u kome mogu da opipam ivice, da izmerim odakle počinjem i gde se završavam. Kolike su mi moći u odnosu na meru svih stvari, u odnosu na težinu života. Da shvatim šta je potrebno da bi se ravnoteža održala. Da dođem na mračno mesto da bih izmerila snagu svetla svoje buktinje, one buktinje koja mi je data stvaranjem, koja je utkana u moju prirodu. Ona koja bi se ugasila da sam u Edenu zauvek ostala. I od tada, ja sam ta koja drži buktinju. Ja sam svetionik svima koji su ikada negde pošli.

B: Po biblijskoj metafori, Vi ste prva Adamova žena, pominjete se u prvom delu knjige o Postanju, stih 1.27. “I stvori Bog čoveka po obličju svojemu, po obličju božjem stvori ga, muško i žensko stvori ih.”

L: Da, tako je. Stvoreni smo na isti način, iz plodne majke Zemlje, od plodnog praha. I stvoreni smo kao jednaki. Kao ravnoteža. Stvoreni smo iz ljubavi Zemlje i Neba.

B: Ali ste svojevoljno napustili Eden. Koji je tačno Vaš razlog? Neke priče kažu da ste odbili potčinjenost koju je od Vas zahtevao Adam, da ste želeli slobodu, nezavisnost, ravnopravnost. Da ste otišli u samoću u kojoj ste rađali decu sa demonima, da ste okrenuli leđa Bogu. Šta je Vaša istina?

L: Osetila sam da je došlo vreme da odem. Otišla sam da bih sačuvala ravnotežu. Shvatila sam to kao svoj zadatak, zbog sebe i drugih. Ja nisam prognana kao što neke priče kažu, napravila sam izbor koji je za mene bio jedini ispravan i neminovan. Eden možda nije bio spreman za mene, zato sam otišla da sačekam svoje vreme. Potrebno je vreme da bi stvari sazrele. U Edenu se htelo sve i odmah, da sve bude na dohvat ruke. Ja sam želela više od toga. Htela sam napolje. Htela sam da koristim moć koju posedujem, koju sam dobila onda kada sam stvorena,  da bih sama stvarala ono što mi je potrebno, umesto da berem gotove plodove sa rajskog drveća. Htela sam da sačuvam svoju moć umesto da je predam u zamenu za sigurnost koju bi mi neko drugi pružao. To sam shvatila kao svoju dužnost, da sačuvam ono što mi je dato. Ja sam želela da osetim i glad kako bi mi ukus bio slađi, htela sam da izađem na kišu da bi mi i sunce jače sijalo. Želela sam život onakav kakav stvarno jeste, a ne onakav kakav se zamišlja gledajući kroz prozore Edena u daljine. Ponela sam iz Edena demone sa sobom, oni tamo nisu pripadali, kao ni ja.
Ja sam u samoći porađala istine, ali su gledajući to iz daljine videli nejasno kao demone, obojeno mrakom te razdaljine između nas. Demone koje sam ponela iz Edena pustila sam na slobodu, oduzimala sam im moć iznoseći ih na svetlost dana, na sunce. Na svetlosti sunca, pretvarali su se u nešto drugo, nešto što su bili tek samo delići prizme života i prirode sveta. Njihovu  sam moć zadržala za sebe jer mi je bila potrebna da bih opstala sama van zidova Edena.  Njihove sam priče pretočila u znanje o prirodi stvari i života. Tako sam naučila da životu dodajem još života. Punila sam mu pluća. Drago mi je što ne verujete u poluistine i što stvari gledate iz blizine, kroz svoje trepavice.

B: Jeste li se ikada pokajali zbog svoje odluke? Zbog napuštanja očevog doma i napuštanja Adama kao svog zaštitnika koji je, uz svu nameru da Vas učini sebi potčinjenom, ipak nudio i to da brine o Vama?

L: Ni u jednom trenutku. Jesam pustila suze za izgubljenim i ostavljenim Rajem, ali sam znala da nema povratka nazad i da tako treba da bude. Taj plač za izgubljenim Rajem vekovima odzvanja kroz čovečanstvo. Prepoznajem ga u svakom plaču deteta koje se odvaja od majke, to je plač za toplom utrobom, za bezbrižnošću detinjastva, to je plač odrastanja. Te suze su kiša koja pada na zemlju da bi bila plodna i da bi i dalje rađala, da bi se život stalno obnavljao, da bi poštovao sopstvene cikluse. Do mene dođe svako baš u tom trenutku kada oseti prvi nagon za dubokim disanjem. Ja nikoga ne zovem k sebi, ja čekam Evinu decu da ih uzmem u svoje naručje onda kada odluče da napuste kolevku. Ja stojim na raskrsnici života, strpljivo čekam svakoga ko odluči da krene, duvam im vetar u leđa.

B: Pomenuli ste Evu. Po biblijskoj metafori, stvorena je posle Vas, pominje se tek u drugom delu knjige Postanja, u stihu 2.22 “I gospod Bog stvori ženu od rebra, koje uze Adamu, i dovede je Adamu”. Šta bi Vi rekli o  Evi?

L: Eva je ženski princip materinstva, doma i porodice, pasivni pricip, ona koja nikada ne napušta ognjište. Ja sam ženski princip aktivnog života, života van doma, princip samostalnosti i težnje ka sopstvenim ciljevima. Eva rađa fizički, ja rađam duhovno. Nas dve smo delovi svake žene, dva aspekta ženskog sebstva i celovitosti. Zajedno činimo ravnotežu žene i ravnotežu života. Ako je jedna od nas dve isključena iz života žene, nastaje neravnoteža koja vodi u krajnosti, često i u gubitak zdravlja. Tamo gde mene nema, žena ide u preveliku pasivnost, u preveliku brigu za druge čak i kada to nije potrebno, u posesivnost iz nemoći, u apatiju, u bezličnost, u preveliku ovisnost o drugima, u življenje za druge do iscrpljenosti, u previše davanja, a premalo brige o sebi i svojim potrebama. Utapa se u Adama kao njegovo rebro, kao njegov deo, kao tek deo njegovog života, pretvara Adama u uslov sopstvenog postojanja. Često ide i u preterivanje u hrani, piću, lekovima, gubi zdravo funkcionisanje i živost. A tamo gde Eve nema, nema topline, nema nežnosti, nema brige za druge, nema blagosti, nema zajedništva. Ide se u sebičnost, agresivnost, samodovoljnost. Zato je tamo gde smo strogo razdvojene, gde smo jedna drugoj zabranjene, najveća ženska patnja. Tamo gde smo razdvojene najviše se prizivamo. U početku je to prizivanje više prikrivanje te čežnje, vređamo se, preziremo jedna drugu, krijemo se jedna od druge u nadi da će potreba nestati ako ostanemo udaljene. Zbog toga se u ženi srećemo uglavnom tek u kasnijim godinama, tek sa ozbiljnom zrelošću. Kada se umorimo od međusobnog prezira. Kada se umorimo od polovičnog života. Kada shvatimo da u tim prazninama koje smo ostavile jedna u drugoj, sam đavo spava. 

B: Često se u pričama o Vama stvari svode samo na seksualnost i na zavođenje muškaraca. Pričaju se priče da ste zavodnica, da dolazite muškarcima u snove i uznemiravate miran san. Da ste Evina noćna mora jer ste Vi ta koju Adam želi kao muškarac ženu, dok u njoj vidi samo majku svoje dece i čuvarku ognjišta. Da ste im krivi za svaki nemir, za svaku zabranjenu čežnju.

L: Na isti način ja mogu da okrivim njih jer me prizivaju u svojim snovima, što čeznu za mnom i što me uznemiravaju u mojoj samoći i samodovoljnosti. Jednako bi bilo pošteno, zar ne? Ja ne stvaram potrebe, one postoje i bez mene, utkane su prirodom, ja sam možda samo odgovor na njihove čežnje, na njihove gladi. Ja sam u samoći učila da se hranim znanjem, da jednu glad pretvaram u glad za nečim drugim. Otišla sam iz Edena da nahranim druge svoje apetite, a ipak ni ja nisam  imala mira slušajući njihov pritajeni plač kako odjekuje u noći. Adam me je želeo za ljubavnicu, Eva je priželjkivala moju strast i veštine, moju bestidnost i slobodu.

B: Jeste li prerušeni u zmiju naterali Evu da pojede jabuku sa drveta saznanja? Jeste li to zaista bili Vi?

L: Jeste li se pitali nekada i zašto je to drvo uopšte i postojalo u Edenu? I zašto je bilo zabranjeno? I ko je uopšte znanje i saznanje proglasio za greh? Greh težak progonstva.
Imati znanje i uvid, znači imati moć promene, znači umeti plesati sa životom. Iz znanja se rađaju veštine, a veštine štite život. Živeti u neznanju, znači živeti u mraku, znači ići samo uskom stazom, biti lak plen za svaku obmanu, lak plen za svakog zlonamernika preobučenog u pitomo ovčje runo, za svakog ko vam slatkim rečima podmeće otrov za dušu i oduzima vitalne delove života, vašeg života, vas samih. Lak plen svakome ko vrši pritajeno nasilje terajući vas da se stidite sebe i svoje prirode, da se gušite krivicom proklamovanih laži. Kada pogledate unazad kroz vreme, ko su bili oni koji su znanje kažnjavali? Jeste li sigurni da je ta zabrana božje delo? Jeste li sigurni da se iz znanja rađa nesto loše, a iz neznanja nešto dobro? A bilo je vremena kada se u to verovalo. Ja znam jer sam im svedok od samog početka. Bilo je vremena kada su oni koji su otkrivali znanja bili progonjeni i spaljivani na lomačama. Bilo je vremena kada su svaku ženu koja poseduje veštine i jasne uvide proglašavali za veštice, pa i njih spaljivali na lomačama. Ja sam ta koja je bila na lomačama, mene su spaljivali. Ali sam se iz svake vatre i pepela rađala ponovo, sve jača i odlučnija. Ja sam vekovima na lomačama vežbala uskrsnuće, ja sam vekovima bila glas pobune protiv svakog gušenja života. Ja ljude nikada nisam napuštala, bila sam uz svakoga ko se borio protiv nepravde i bila sam u svakoj ženi koja je odbila ćutanje. I kao što sam bila oduvek, biću i zauvek. Jeste li sigurni da nije ćutanje veći greh od izgovaranja istine naglas? Jeste li sigurni da su zlodela protiv onih koji su se borili za dobrobit čovečanstva zaista božje delo? Mislite li da je poturanje neistina i sakrivanje istina zaista božja namera? Svaka istina čeka svoje vreme i svako znanje menja svet kada svet za njega sazri, kada čovek za njega sazri. Svaka nepravda ima svoj kraj, na tom kraju ja stojim. Držim buktinju i stavljam je u ruke svakome ko je nje dosrastao da je nosi časno i na korist.

B: Nameće se utisak da ste Vi oklevetani na isti način na koji su oklevetani mnogi. Oklevetana je i Jovanka Orleanka, na lažnom suđenju na kome je proglašena za vešticu. Oklevetan je Đordano Bruno za zločin drugačijeg mišljenja od onog u koje su verovale mase. Oklevetan je Isus da bi bio razapet, kao i Marija Magdalena da je bila prostitutka i nečasna žena, i tek sada, otkriva se istina da je ona bila zapravo najodaniji Hristov apostol, posvećena znanju i učenju. I mnogi, mnogi drugi za koje se zna malo ili nimalo.

L: „Sa većim strahom vi meni izričete presudu nego što je ja primam“. Istina. Svi su oni svojim znanjem ili delovanjem promenili svet, kao i mnogi drugi. Pomogli životu da ide dalje, da se razvija. Da li bi današnji čovek, pod zrelošću vremena, rekao da je spaljivanje “veštica” i naučnika na lomačama bila časna i za ljude korisna stvar? Verujem da ne bi. To je isto kao kada dok ste mladi, dok ste dete, verujete u dobre vile, u magije, ali u zrelim godinama znate istinu. Za istinu je potrebno vreme, to sam vam već rekla. Potrebno je da se doraste do nje. Vi ste naviknuti da mislite tako da su prošla vremena bila “stara vremena” a to su bila “mlada vremena” koja nose greške svoje mladosti. Najstarije vreme je ovo danas, današnji dan je najstariji dan. Kao što ste i Vi sada stariji nego kada ste bili beba. Ko se rodio danas, rodio se bogatiji i stariji iskustvom nego njegovi preci. On stoji na ramenima svojih predaka, kao što će njegova deca stajati i na njegovim. Nosite u sebi iskustvo prošlosti, greške prošlosti. I iz njih ste učili i učićete i dalje.
Ako bi se vratili na metaforu onoga što ja predstavljam, reći cu vam i to - svako ko je želeo išta da sazna, morao je da potraži mene, morao je doći k meni. I svako ko traga za znanjem, srešće mene, doći će u moju riznicu. Ja sam ona koja zna. Ja sam istina koja je sakrivena i koja strpljivo čeka svoje vreme. Ja sam Eden napustila da bih sačuvala znanje i da bih ga umnožavala. Zaštitnik sam tragača, lutalaca, pesnika, pisaca, naučnika, svih stvaraoca i svih onih koji na svet donose nove ideje. Šapućem im iz dubine svoje istine, jer one su moja deca, a kroz njih se rađaju.

B: Jeste li Vi uz Isusa bili kao Marija Magdalena?

L: Uz njega je ulicom bola ka Golgoti koračalo troje – Devica Marija, Marija Magdalena i Apostol Jovan. Eva ga je rodila, a ja sam ga prva videla u duhovnom uskrsnuću.

B: Asocijacija je na Lilit, Evu i Adama... na sveto trojstvo.

L: Tumačite kako god vam je drago. Još nesto bih rekla – čak i oni koji me prihvataju i slave, pripisuju mi često krivicu za patnju, za bol i tugu. Vide u meni lice smrti. Optužena sam za sve loše što muči ljudsku dušu. Zato osećam potrebu da vam kažem još nešto. Okriviti mene za sve to, a ne videti da sam ja samo pomoć koja dolazi u tim trenucima, u trenucima kada ste sa mnom bliski jer ste bliski sa svojom dušom, jednaka je nepravda kao i mnoge druge. Ja sam tu da bi se kroz to lakše prošlo jer nosim iskustvo sticano izvan bezbrižnog Edena. U mozaiku života sve ima svoju ulogu. Život ima svoje cikluse da bi se održavao i stalno obnavljao, da nikada ne stane. Ja poznajem cikluse života i smrti. Možda bi najpoštenije bilo reći da je moj posao težak. Ja koračam uz svakoga ko prolazi kroz tugu, bol i patnju. Ja sam ta koja je prisutna da ne biste bili sami u samoći, u onoj jedinoj samoći od koje ne možete da pobegnete, sve i da hoćete, sve i da ja hoću da možete da je zaobiđete na putu napuštanja Raja i odlaska u zrelost. Ja sam tim putem prošla da bih vas sačekala kada i vi jednom njime krenete. Da vas uzmem pod svoje okrilje. Kako bi vam bilo bez mene? Pod čijim biste plaštom bili dok vam se oči ne naviknu na svetlost? Gde biste stigli kada ne biste čuli moj glas, glas iz dubine duše koji vam šapuće u kom pravcu da idete? I srećni su koji me čuju i kaju se oni koji me ne poslušaju. Ko bi vaše slabosti pretvarao u vaše snage bruseći ih pod pritiskom kao sirov dijamant da biste dobili svoj pravi sjaj? Ko bi vam dobacio hrabrost onda kada je najviše nemate i kada vam je najviše potrebna? Ko bi vam davao snagu da gledate strahu u oči dok ne prestane da bude strah? Ko bi vam šaputao da istrajete kada vam svi govore da treba odustati i da se ne vredi boriti protiv svega što čini vaše okove i vašu dušu drži prikovanu? Ako sam ja bes, ja sam onaj bes koji kida okove, koji kida meso sa svake male i velike nepravde. Ako sam bol, ja sam ona bol koja leči od neljudskosti. Ako sam patnja, ja sam ona patnja koja vašu naivnost pretvara u znanje i mudrost, da bi ste kada ih steknete mogli bolje, lepše i više. Ako sam tuga, ja sam ona tuga koja donosi novo sutra onda kada je staro juče izgubilo smisao i sjaj. Ja sam tu da sasečem sve ono što je nepotrebno, da zbacim sve staro što vam je teret na leđima, da raskrčim stare grane da bi ste bolje videli nebo. Da kažem kada je dosta i da je vreme za odmor da ne biste pregoreli. Ja stojim na litici između kraja i početka, ja sam ta koju ako pustite blizu, nadenuće vam krila da provaliju između detinjstva i zrelosti preletite umesto da u nju upadnete i izgubite glavu, moj je zadatak da sa litice pređete na drugu stranu. Ja sam ona koja vam neumorno govori da možete kada mislite da ne možete, ja sam tu da vas naučim da se ne plašite svoje moći i da je prihvatite. Ja sam ta koja zna da je i smrt potrebna da bi život postojao, tu sam da ispratim sve ono što treba da umre da bi živelo ono što treba da živi. Svako ko je video kraj i posle njega novu zoru, video je moje lice.