Dan je protekao mirno, bez trzavica. Uveče je večerao, popio čašu vina, čačkao zube, iskoristio sve svoje građanske slobode, uzeo knjigu da bi se uspavao, i onda-san. Koliko je sam san bio čudan, toliko ga je zaprepastilo saznanje da on, dobar, poslušan, koji uzdrhtalom rukom uz osmeh salutira otpalom policijskom dugmetu, može da sanja tako.

U snu je posrtao kroz hladnu, snežnu noć, penjao se i padao po klizavom, uskom drumu. Gole grane su mu parale kožu čim bi ga dotakle. Bauljao je neznano kuda. Neobična noć je trajala nestvarno dugo, možda čitav vek.

Sećao se...

Danima je kišilo. Olovni oblaci su prekrili grad, pritiskajući krovove kuća. Vlažno drveće je pružalo crne grane kao vapaj. Pogrbljeni retki prolaznici zamicali su brzim koracima. Sve je bilo mokro, sumorno, sivo.

Izašao je iz kuće žurno, kao da ga neko goni. Nije mogao da ostane u njoj ni trenutka više. Drugovi, s kojima je delio stan, poticali su iz dobro stojećih kuća. Bili su vedri, bučni, razigrani, nepoterećeni. Ozbiljni, mršavi, večno zabrinuti dečak, čiji se život među njima sastojao samo od školskih obaveza, bio im je sasvim nerazumljiv i neprihvatljiv. Krupna, stroga gazdarica posmatrala ga je podozrivo, sumnjičavo. Osećao je da ga ne voli i čudnu zebnju dok bi prolazio pored nje. Želeo je što pre pobeći. Pogled mu se zaustavio na stolu postavljenom za doručak i kafi koja se pušila. Skoro mu je pozlilo od razdirućih grčeva gladi. Kod kuće je rekao da ima plaćeni doručak. Nije želeo rastuživati majku.

Nad bezbrižnim detinjstvom mališana nadvila se senka, nagoveštavala je da su dani igre, nestašluka, nadmudrivanja strica Ilije, očevog polubrata nekoliko meseci mlađeg od Branka, nepovratno na izmaku.

Kako se primicao dan polaska u školu, bojazan postaje sve veća. Koga god susretnu, plaši ih.

,,-Šta mislite, braćo, hoće li ovu dvojicu najpre tući bagremovom šibom, onom s bodljama, ili će raditi vojnički opasač?

  -Sve ce biti pjesma, ako njih ne oderu kao dva jareta." 

,,Ali čemu sve nije jadni čovek izložen u ovom tamnom svetu i na kakve sve tegobe nije osuđen. I srećni i nesrećni dani njegovi sakriveni su u tami, a nema sudbina krije i čuva od čoveka sve što ga čeka i nikome ne da da unapred dozna šta mu se sprema.''

Simeon nije mogao da poveruje kako se među požutelim stranicama, koje je lagano listao, nalazi sve što je video, doživeo, opisi predela, ljudi, susreta... kroz dugih četrdeset godina. Prva beleška iz daleke 1744., poslednja 1784. Ceo život.