Bečki koncert Džona Kejla i kratak osvrt na izložbu Endija Vorhola i Žan Mišel - Baskijata

     Retke su prilike kad možete da kažete da se dva krupna kulturna događaja dešavaju na pedeset metara jedan od drugog  a još ređe prilike da im lično prisustvujete. Sticajem lepih i čudnih okolnosti zatekao sam se u Palais Ferstel u “carstvujuščoj Vijeni”. Prilika koja se javlja jednom u deset godina, možda i ređe. Naime, bio sam u prilici da budem jedan od retkih koji su, igrom slučaja, uspeli da kupe karte za koncert velškog muzičara s velikim “m” i jednog od očeva alternativne muzike, Džona Kejla. Karte za koncert su se, naime, rasprodale preko interneta  za deset minuta. U galeriji u Austrian Bank Art Foruma je bila “pretpremijera” izložbe Vorholovih i Baskijatovih radova. Prekoputa ulice je bio Kejlov koncert. Kejlova prošlost i sadašnjost su sedele u dva zdanja, odvojena, različita u arhitekturi (galerija je moderna zgrada glatkih mermernih zidova a kocertni prostor starovremsko KuK zdanje sa skulpturom Hrista koji podupire noseću gredu) i atmosferi (hladna bankarska jednostavnost galerije /boemski kafei kojima je načičkan ulaz u koncertnu dvoranu, puni Bečlija koji neštedimice tamane vino i pivo). Davnih šezdesetih je Vorhol bio pokrovitelj “Velvet Undergrounda”, benda koji su osnovali Lu Rid i Džon Kejl  zajedno s harizmatičnom nemačkom manekenkom Niko, Sterlingom Morisonom i Morin Taker. “Velveti” su jedna od onih retkih grupa  koje su prodale hiljadu ploča ali je svako ko je kupio ploču, nadahnut onim što je čuo, osnovao bend. Da nije bilo ove grupe pitanje je da li bi svet imao “Sonic Youth”, “Bloody Valentines”, “Pixies”“Nirvanu”, “Pavement”, “Yo La Tengo”, pank, novi talas. I karijera Dejvida Bouvija bi imala potpuno drugi pravac. Jednom rečju, ne morate ih voleti ali ih ne možete zaobići ako govorite o istoriji rok muzike.

“Šta se vrpoljiš tako? Je l’ ti neudobna stolica? Bije ti Sunce u lice? 'Oćeš da se zamenimo? A ti, ‘de si pobegla? Primakni se malo, neću da te seksualno uznemiravam. E, pazite, ono, frka je. Nije svejedno, sve menjaju u KC. Čistka, samo njihovi ljudi. Meni to ne smeta. To im i pripada. Provali, sve su ili SPS ili SNS. Da znam kako to ide i ja bih se negde učlanio ali se menjaju brže nego generali u banana - republikama, ne mogu to da povatam. Bili i ovi iz Regiona s njima pa i oni pali za tri meseca. Kako? Znam ko je zadužen za nas. Čuo sam za njega. Bio je „žut“ od glave do pete, namazao ga farbom Tadić lično, ali ono, nema frku od toga da radi posao i s njima. Završio je poslove kod njih pa će biti dobar i ovima. On je pre svega menadžer čovek. Veliki „igrač“. Pa da. Oni su glupi  za to. Nemaju pismene ljude. Ovo da su glupi, to je između nas. Okej? Ali, nisu ni oni mutavi. Nije im bitno da li je mačka crna ili bela. Dobro, u ovom slučaju je mačka žuta. Hehehe, hrk, hrk! Bitno je da, znači, mačka bez obzira koje je boje, lovi miševe. DS, SPS, ko će sad da se zeza s tim? Da, on je sad dobar sa SPS. E, ako bude SPS  - milina. Ma i ako bude SNS – to isto. Pustite me da radim ono svoje, ne pitate me ništa i to je to. Šta ima ja da se bunim? Neću valjda da dižem revolucije? Ma, digao bih revoluciju, al’ da imam leđa... Eeee! Ne uspevaju revolucije koje nemaju leđa. Samo ginu bezveze. Neće mene tako da zajebu, ja da se bunim a oni da se izmaknu. Posle mene da stavljaju na neke „crne liste“ i hejtuju! Neka, hvala. Znači, da. Ko voli da se buni i da se žali nek’ izvoli pa će da ga srede k’o mladog majmuna. Lako je tuđim “crvenim banom“ gloginje mlatiti. Hehehe, hrk,hrk!  Jeste, lože se kod nas neki klinci na to. Oni što imaju nerealna očekivanja. Misle da svet sam njih čeka. Ćuti tu, ionako ti tata i mama plaćaju za to. To je da se ima, da se okači, ne da ti koristi. Džabe ti to bez životne škole. Mi smo, lepa moja, završili Akademiju, treba da budemo neka elita a vidi nas sad. Pa je l’ tako? Da, ja sam poručio kapućino... Hvala. Zadrži sitno. A? Jeste, da. Možemo nešto da sredimo. Neki projektić ili tako nešto a ispred celog KC. Ali nemoj mi nešto što je nacionalno, tradicionalno i nemoj mi nešto što je politički korektno. Neću ja da se upecam na to. Ima odma’ da me stave na „crnu listu“. Na šta mislim? Vidi kako, imaju ono sa starim veštinama. Kapiraš? Koje stare veštine i zanati? Kako je moja baba heklala i pravila Vilerove goblene, je l’ to? Pa svi u KC znaju da je to zajeb. I da je dosadno. Pazi, jeste, država daje pare na to ali nije neka kinta. A imamo tu i ove politically correct. Ma, znaš ono, za slepu decu, za ometenu decu, za gejeve, za manjine,  za matore a nepismene, to neću isto. Zašto? Klizav teren, jebote! Znači, kažeš jednu pogrešnu reč i odmah ti se nakače ovi iz nevladinih pa onda kolege počnu da lažno svedoče o tebi i dok ti dokažeš da nisi kriv prođe brzi voz. Postoji bre samo napad – ne postoji demanti. Ima posle i za deset, dvaes godina da kažu: „ Aaaa, tvoje ime mi zvuči poznato... Da nisi ti onaj koji je zlostavljao slepu decu?“. Hehehe, hrk, hrk!  Pusti bre, neću da me pamte po tome. Nego, lepo, da tražimo lovu na pravom mestu od pravih ljudi. Ja znam da neki u KC žele da me blokiraju, znam i ko su. Što te gledam tako? Jer znam ko su. Ne mislim da si ti, samo ’oću da pogledaš ove moje plave okice i shvatiš da je situacija ozbiljna. Neki ljudi rade protiv mene i ti, znači, znaš ko su. Da, Miljković je jedan od njih. Ali, tu su i mala Dana i onaj Rozomir. Kako ne znaš Rozomira? Onaj što je urgirao protiv mene kad me doveo ujka. Pa da, taj! Matori klempavi. Ima tolike uši da njima ’vata signale iz svemira. Hehehe, hrk, hrk!  E, bez zezanja - možemo da uglavimo ovo. Njemu u inat. Pazi, ne zanima me koga i kako i čime i u šta. Ako treba - učlanjujemo se. To nije sporno. Samo da znamo šta se nudi. Jer, vidi, ovo može da ispadne mnogo dobro. Da, i za klince. Nego, slušaj, ti poznaješ igrače. To je najbitnije. Znam i ja par ali su tvoji dobri. Meni, ovaj, nama, stvarno trebaju dobri igrači. Možeš da budeš sto puta obrazovaniji i pametniji od mene ali ako nisi „igrač“ to ti ništa ne vredi. A dobar „igrač“ uvek traži prave ljude. Mi smo ljudi za njega, sto posto. Ovo, ako nađemo pravog igrača, može da nam bude dobro i zbog love i zbog kontakata i zbog prijateljstava i još se i putuje. Pa da, što da ja sebi plaćam avionsku kartu. Pusti sad to. Pare nisu tvoje pa nema ni razloga da se brineš. Državno je to. Hehehe, hrk,hrk!“

Moji prvi fudbalski dani profesionalne karijere su povezani sa timskim kolektivnim odlaskom u javnu kuću. Meni, kao novajliji, je već prve zajedničke večeri dat poseban fokus i, kao što sam kasnije shvatio, to je trebala da bude neka vrsta ritualne inicijacije i oficijelnog ulaska u macho-fudbalski svet koji ima svoja pravila ponašanja i zakonitosti, kojima svi moraju manje-više da se prilagode ako ne žele da budu odbačeni ili u najmanju ruku ismejani.

Vozite u Mihala Babinke broj 1. U Mihala Babinke? Da, idem da potražim nekoga. Koga tražite? Možda ga poznajem? Miku Antića. Miku? Mislite na onog pesnika? Pa, on je umro! Nije on umro. Ne vređajte, molim vas. 

Nemojte verovati pričama novosadskih taksista. Ne dozvolite da vam oni govore o životu Mike Antića. Neproverene informacije. Besmislene glasine. Da li ste videli Miku kako umire? Nisam. Kako onda znate da je umro ako ga niste videli? Čuo sam. Gde ste to čuli? Pročitao sam. Gde? U novinama. Da li imate te novine? Nemam. Onda ste pogrešno čuli i pogrešno pročitali. Ko još veruje onome što piše u novinama? 

Duboka noć, železnička stanica Temuko, jug Čilea, godina hiljadu devetsto dvadeset i neka. Putnik po imenu Neftali Rikardo Rejes je sedeo u kupeu i u rukama držao knjigu češkog pisca Jana Nerude. Putovao je na studije francuskog jezika i pedagogije u Santijago. Kroz prozor je gledao kako mu izmiču slike čileanskih pejzaža i skromnog detinjstva u porodici železničara. Razmišljao je o ljubavi i nadi, narodu i revoluciji. Bio je putnik sveta. Putovao je metalnim šinama Južne Amerike, španskim makadamom, indijskom prašinom, pariskom kaldrmom. Sa sobom je nosio prtljag ljubavi i revolucije, puno srce i nemirne misli.