Čovek koji jednog dana shvati da je ne baš juče navršio godine u kojima su se gotovo bez izuzetka poubijali svi pesnici koji su to uistinu bili, a da uprkos tome nije odmakao dalje od početka, katkad ni od same zamisli o početku, u retkim trenucima kad bi uspeo da je koliko-toliko u sebi zaokruži i pretvori makar u mogućnost mogućnosti, elem, takav čovek se, svakako, ukoliko želi da ostane normalan, ili da takav barem postane, mora zapitati šta je to pošlo naopako, je li uistinu trebalo skrenuti levo kod Albukerkija, jesu li zvona uopšte za nekim zvonila i ko je jadnu decu Samerhila ubedio da su slobodna, te da, u skladu sa svim narečenim, zapne iz petnih žila vetrovima nabujalog mozga, ne bi li bar naslutio dokle sežu koreni njegove emotivne osakaćenosti, mentalne neuračunljivosti, socijalne retardiranosti i opšteljudske isfrustriranosti i hendikepiranosti. Pokušavajući da i sam pronađem odgovore na neka od pomenutih pitanja, pustio sam šareno klupko mojih bolesti da se odmotava samo od sebe, sputavano tek mojom prećutanom željom da se negde zaustavi, kako se ne bi ispostavilo da je ama baš sve bilo greška. Klupko se najzad zaustavilo, i to u mom najranijem detinjstvu, a odgovor koji sam dobio, a kome moram verovati nemanje nego kakvom čarobnom ogledalu, bio je krajnje poražavajući, zastrašujući: početak svih mojih kasnijih neizlečivosti pada u isti onaj dan kad mi je debela Anđa pomogla da se pridignem nakon što sam preko školske ograde geknuo o beton i odr'o kolena i guzicu kroz nove, tek kupljene, a već zauvek upropaštene pantalone. Bio je to prvi dan mog prvog razreda, a već tada je sve otišlo u kurac, iako to sve do danas nisam ni naslućivao. Danas, svakako, ne umem da opišem šta sam u tom trenutku osećao, iz ove perspektive bih svašta umeo da izmislim, ali ono što je najrealnije i najpre moguće jeste da sam mislio samo na povratak kući i na to da će me majka, zbog pocepanih pantalona, garant odvaliti od batina. Kako god, život je mogao da počne, kao što je i red sa svim što jednom treba i da se završi.

Slike Marka Šagala su slike detinjstva. Plavi mesec na ljubičastom noćnom nebu, seoske kuće pokrivene mesečinom i snegom, starac na krovu, leteće haringe, dečačke ljubavi skrivene u šešir i melodije seoskog violiniste. Ovo su samo neki od motiva koji govore o živopisnim sećanjima na provinciju, na belorusku varoš Vitebsk, u kojoj je 1887. godine rođen dečak koji nikada nije odrastao. 

Šagal nam svojim motivima i bojama priča o svom detinjstvu, odrastanju, roditeljskom domu, beloruskim seoskim pejzažima, pogledima sa prozora iz svoje dečačke sobe. On nam svojim slikama pripoveda sa posebom lakoćom, osećajem koji se da uporediti sa nevinošću, mišlju o prvim ljubavima, klinačkim nestašlucima. Njegove slike podsećaju na to da u svakom od nas i danas obitava taj „mali čovek“ koji nas čini živim i koga, ako kanimo biti veliki, ne smemo zaboraviti. U literaturi, Šagala opisuju kao slikara sveta. Jevrejin, Belorus, Rus, Francuz. On je čuvar detinjstva, hranitelj nostalgije, idealista koji veruje da detinjstvo prolazi samo ako mu okrenemo leđa. 

Poetska plovidba kroz potisnute duševne camerae obscurae, njihovo obznanjivanje dubokim i prodornim glasom, kao i davanje snažne ritmičnosti čvrstim zvukom ili tople melodičnosti bujicom mekanih tonova, jesu elementi koji neizostavno prate umetnički opus Nika Kejva (Nicholas Edward Cave), pesnika, rok muzičara, romanopisca, scenariste, kompozitora... Ovaj australijski stvaralac je sklonost ka umetnosti sticao od najranijeg detinjstva. Naime, njegov otac, inače nastavnik engleske književnosti, bio je pasionirani poklonik pisane reči, pa je, po Kejvovom svedočenju, i svom sinu naglas iščitavao „goleme krvave blokove iz Šekspirovog Tita Andronika, ili pak scenu ubistva iz Zločina i kazne, ili čitava poglavlja iz Nabokovljeve Lolite.“ Literarnoj opskrbi doprinos je davala i majka, koja je radila kao bibliotekarka. Ova umetnička potka Kejva vodi najpre na studije slikarstva, ali se ubrzo okreće muzici. Spajajući zainteresovanost za bluz, džez i rok sa zaljubljenošću u književnost, on osnivanjem svojih muzičkih bendova započinje amalgamisanje ovih formi umetničkog izraza, žigošući ih estetikom razaranja prepodobnih tabua.

Dugo sam verovao da u svakoj generaciji ima nekoliko duša, nazovite ih srećnicima ili prokletima, koje su prosto rođene tako da ne pripadaju, koje dolaze na svet poluodvojene, ako hoćete, bez čvrste veze sa porodicom ili mestom ili nacijom ili rasom; da možda ima na milione, milijarde takvih duša, možda isto toliko nepripadajućih koliko i pripadajućih. Jer su oni koji cene stabilnost, koji se plaše prolaznosti, neizvesnosti, promena, podigli moćan sistem stigmi i tabua protiv neukorenjenosti, te razarajuće antidruštvene sile, tako da se uglavnom prilagođavamo, pretvaramo se da nas motivišu vernost i solidarnost koje u stvari ne osećamo, krijemo svoje tajne identitete ispod lažne kože onih identiteta koji su odobreni pečatom "pripadajućih".

Dan je protekao mirno, bez trzavica. Uveče je večerao, popio čašu vina, čačkao zube, iskoristio sve svoje građanske slobode, uzeo knjigu da bi se uspavao, i onda-san. Koliko je sam san bio čudan, toliko ga je zaprepastilo saznanje da on, dobar, poslušan, koji uzdrhtalom rukom uz osmeh salutira otpalom policijskom dugmetu, može da sanja tako.

U snu je posrtao kroz hladnu, snežnu noć, penjao se i padao po klizavom, uskom drumu. Gole grane su mu parale kožu čim bi ga dotakle. Bauljao je neznano kuda. Neobična noć je trajala nestvarno dugo, možda čitav vek.