Gospodin Zlatić spava na velikom, belom dušeku, ograđen s nekoliko metalnih opruga što se oko njega uzdižu poput odbrambenog zida, umotan je u kaput od crne čoje i, kad bi ga neko samo pogledao, sigurno bi ga podsetio na pijanistu izgubljenog u nekom budućem svetu bez muzike. Iznad glave mu svira platan kroz koji se katkad ušunja kap kiše iz loše zakrpljenog oktobarskog neba, on se malo promeškolji, uvuče se još dublje u kragnu, odakle mu viri tek kuštrava, zagasitocrna kosa što se mokra povremeno zabelasa na neonskom danu ulične svetiljke. Nečiji koraci promiču toliko blizu njegovih zgrčenih kolena, da se ponekad uplaši da će ga zgaziti, onda se seti da je okružen svojim metalnim vojnicima, pa nastavi da sluša vetar i šljapkanje po barama, sve dok ponovo čvrsto ne zaspi.