Depresija i društvo

Društvo je prepuno maskulinim kompleksima, ostacima mačo rezenovanja  u kojem nema ništa stravičnije nego pokazati slabost, ranjivost ili emotivnost. Najveća je sramota patiti od mentalne bolesti ili impotencije, obe kao falusnim simbolima dominacije, muškosti, nadmetanja i izdržljivosti, a radi se ustvari o najobičnijim, prirodnim poremećajima, kojih se ni najmanje ne bi trebalo stideti.

Istovremeno, uspešno se gaji mit o sportu kao fenomenu i izvoru zdravlja, sklada tela i duha. Profesionalni sport je sve drugo samo ne zdrav. Sportisti koji su dosegli svoje mentalne i fizičke limite ne samo da antiiflamatorima i analgeticima pokušavaju da ublaže bolove i spreme se za sledeću borbu ili takmičenje već mnogo njih sve češće poseže za psihoaktivnim lekovima i supstancama. Koristi se sve, od antidepresiva do simpatomimetikuma i ostalih stimulanata. To što ni u celom društvu nije ništa drugačije i što stotine miliona ljudi svakodnevno konzumira psihoaktivna „pomagala” izgleda nije toliko alarmantno.

Što god je sport kompetitivniji potrebniji su sve veći nivoi psihofizičke izdržljivosti, pa je i veće iskušenje da se sportisti upuste u korištenje stimulativnih supstanci, što dozvoljenih što nedozvoljenih. Sve to, povezano sa takozvanim pobedničkim mentalitetom, koji se usađuje sportisti od malena i uspehom kao jedinim životnim smislom, predstavlja fatalan životni koktel. To možda najbolje ilustruje moderni biciklizam koji je sušta inkarnacija borbe, izdržljivosti i spremnosti da se za tron da i život. Sportista kad prestane da pobeđuje prestaje da postoji, jer ne vidi smisao van uskog sportskog mikrosveta koji diktira vrednosti. Pre neko vreme poznati biciklista Marko Pantani je pronađen mrtav, sumnjalo se na samoubistvo. Cela Italija je oplakivala„svog” šampiona.

Sva društva i epohe imale su svoje slabosti, brutalnosti i protivrečnosti, ali glavna odlika današnjeg je, svakako, očigledno licemerje. To isto društvo pred kojim je Enke i njemu slični imao strah i stid da ispolji svoje slabosti i koje je stvorilo takav vrednosni sistem u kojem je običan, izlečivi mentalni poremećaj velika slabost i hendikep, sada ga oplakuje i žali za njim. Ista ta javnost, klubovi, treneri, sponzori i navijači, koji od igrača zahtevaju da da poslednji atom snage i da ostavi „srce na terenu” (to su u poslednje vreme bukvalno i učinili Puerto, Foe, Feher, O'Donel), posle će se zajedno okupiti u tužnoj povorci i prirediti mu spektakularan oproštaj.

U našem društvu spektakla svakom se dodeljuju uloge. Sportistima kao na primer Enkeu ili Dajzleru, koji je prekinuo karijeru zbog depresije, bila je dodeljena uloga idola i zvezda. Javnost i mase određuju ko su oni, daju im ulogu i identitet, a samovrednovanje njihove ličnosti direktno je zavisno od odobravanja ili negodovanja mase. Oni mogu da biraju kad će sportista biti heroj a kad „šajse milioner’’. Sportista je danas javno dobro i tako se javnost prema njemu odnosi, sve želje i očekivanja se projektuju na njega. Koliko on pripada svima, a najmanje sebi najbolje se vidi na tim spektaklima sahrane kao što je nedavno bila Enkeova. Govore drže raznorazni zvaničnici, funkcioneri drže pres konferencije, političari izjavljuju saučešća, mediji i navijači pohode stadion. Čak ni u momentu smrti porodici i najbližima se ne ostavlja vreme za intimu, zamiran oproštaj od drage osobe već se, kao i u svakoj režiranoj predstavi,do najsitnijih detalja planira poslednji čin.

Tako tragično preminuli sportista nastavlja da igra u tom teatru svoju poslednju ulogu– ulogu legende, koja je u društvu spektakla jedna od istaknutih protagonista. To, naše društvo spektakla u istoimenom delu više nego briljantno opisao je Gi Debor.

Gi Debor je počinio samoubistvo.

Ivan Ergić, fudbaler i bivši reprezentativac Srbije

Preneto iz Politike