Ivan Ergić: SMISAO ŽIVOTA

Mnoge zemlje su u svoje temelje ugradili pojam sreće kao ultimativan. Setimo se toliko puta citiranog dela ustava USA „...and persuit for happiness“. Sreća je smeštena u sam koren moralne filozofije i društvenog ugovora anglosaksonoskog sveta, još od Loka i Bentama, gde vlada princip bola i zadovoljstva. Sreća je dakle za razliku od smisla materijalistički pojam, dok je u drugom delu 20. veka postao konzumerski pojam, krećući se prema posthumanističkom pojmu u kom se osećaj sreće i zadovoljstva može farmakološki i biohemijski inducirati, raznim pilulama i tabletama za popravljanje raspoloženja i stanja svesti.

U konzervativnijim društvima koja imaju odlike plemenskog, smisao života je bio nametnut i bio je identičan ispunjavanju obaveza i dužnosti unutar struktura familije i društva. Tu se ne radi o samosvesnom smislu života već pre svega o svrsi života u kom je čovek više objekt nego subjekt i kreator svoje sudbine i smisla.  Međutim, moderni čovek je postao „osuđen na slobodu“, kako bi rekli egzistencijalsti, on mora sam da pronađe smisao svog postojanja, a to izaziva često životnu jezu i strah, to znači biti prepušten sam sebi. Zanimljivo je da je Frojd tek u moderni rekao da je čovek koji počne da razmišlja o smislu svog postojanja već bolestan. Možda zbog toga zaista predistorijska društva izgledaju bezbrižnije i zadovoljnije.

Otuđenje je prvi korak ka obesmišljenju života, zato što je prvi korak ka gubitku ljubavi, saosećanja i altruizma. U suštini, mora se postaviti razlika između svrhe i smisla, a to danas ne čine ni vrhunski filozofi, i daleko je više u domenu teologije. Živeti smislen život znači živeti život dosledan svojim idealima bez obzira na cenu, a cena je najčešće sreća, dok sreća i zadovoljstvo u moderni svoje prirodno okruženje nalaze u konformizmu. To je ono što su stari Grci podrazumevali pod življenjem u skladu sa vrlinom, a danas bi to trebalo da znači živeti sa autentičnim potrebama. Pojam potrebe je danas zamenjen pojmom preferencija koji je vise tržišni pojam nego autentično ljudski.

Psihijatrijska nauka iznedrila je jedan pogled na psihološku suštinu čoveka koja je revitalizovala čoveka u svojoj celovitosti, kao nekog ko ima potrebu za smislenim životom. Frankl je razvijao svoju psihologiju utemeljenu na uverenju da je čovek u suštini biće upućeno na smisao. Ako materijalne stvari i izobilje stvaraju sreću i zadovoljstvo, zbog čega se dešava da su ljudi u razvijenim zemljama hronično nezadovoljni? Po većini statistika broj psihičkih poremećaja i samoubistava u najrazvijenijim zemljama nije ništa manji od onih u siromašnim zemljama, a često je i veći.

Danas samu reč smisao gotovo da ne čujemo, ona je iščezla kako iz svakodnevne komunikacije tako i iz filozofije. Traženje smisla života je često tegoba, zato težimo prolaznim, lepršavim i zabavnim stvarima koje su najčešće besmislene i zbog toga posle njih ostaje praznina. Ta ista praznina ostaje i posle poslovnog uspeha, koji nudi samo trenutno zadovoljstvo a to zadovoljstvo je često samo zamaskirano olakšanje. Zbog toga, čovekova životna vitalnost i mentalno zdravlje zavisni su od potrošnje tj. popunjavanja te ispraznosti raznim sadržajima. Čovek ispunjen smislom je drugačiji, on ima duhovni kontinuitet i njegovo stanje duha nije toliko podložno oscilacijama i promenama koje mogu da budu i patološke.

Mnogi danas u otuđenosti pokušavaju da nađu smisao u kosmičkom smislu i kroz kvazispiritualnost teže onostranom. U periodima moralne krize i obezduhovljenog konzumerizma, prosečan čovek razvijenih zemalja se po pravilu okreće istočnjačkim religijama i filozofskim sistemima koji pretpostavljaju određen način života. Tu se radi o duplom otuđenju i bežanju od drugog čoveka u jednu vrstu transcedentalnog egoizma. Čovekovo znanje, kreativnost i ljubav se reprodukuju kroz prirodan i fizikalan kontakt i komunikaciju i u tome se stvara autentičan duh među ljudima i u društvu, kojima nije potreban beg u drugačije spiritualne i virtualne stvarnosti i celine.

Apsurd i besmislenost prati modernog čoveka, od koje često nesvesno beži zaokupljajući sva čula u slobodno vreme i vreme dokolice, jer samorefleksija nosi sa sobom uvek spoznaju o besmislu svakodnevnice i ispunjavanja banalnih obaveza i navika. Pronaći smisao života znači postati imun na spoljašnjost i cirkulaciju slika i sadržaja od kojih zavisi životna vitalnost. To ne znači pobeći u samodovoljnost jer čovek tek u drugom čoveku može da se oplodi, da u njemu pronađe ljubav koju će da razmenjuje. A ovo ostaje nemoguće dok živimo u takmičarskom društvu gde je čovek čoveku vuk.

Živeti smislen život znači živeti kvalitativno drugačiji život. Međutim, danas u svim sferama života dominira kvantitativnost, dužina života je postala važnija od življenja smislenijeg života bez obzira na njegovo trajanje. Smisao života je živeti i voleti, imati potrebu za drugim čovekom, za dodirom, za onim što izaziva saosećanje i spoznaju drugog čoveka kao cilja a ne kao sredstva. Smisao života je biti kreativan i oplemenjivati prirodu i ljude oko sebe, tj. stvarati duhovni prostor u pravom smislu reči. To znači u istom momentu i poumljenje i senzibilizacija ljudske i prirodne zajednice. I nije istina da smrt obesmišljava život, ona to čini samo ukoliko život nije bio posvećen idealu i autentično ljudskim vrednostima, jer ideal ostaje da živi večno i neuništiv je.

Ivan Ergić
Akuzativ, 05.12.2013.