Drug Hag je rekao da su nacionalisti u pravu

Ovo mora da je neki Trumanov šou,“ pomislio je Petar Petrović, buljeći u plazma ekran nacionalne televizije prateći političku emisiju u kojoj je premijer Srbije Aleksandar Vučić držao „slovo“ o evropskim vrednostima i tome kako je poštovanje ljudskih prava osnova svakog civilizovanog društva.

„Sunce Vam poljubim, pa ko se ovde šegači sa mnom“, zavapio je mučeni Petar Petrović, evo, već treći dan nakon što se konačno probudio iz kome u koju je upao strmoglavivši se sa krova Skupštine Srbije te, sada već davne,  2000. godine, famoznog 5. oktobra kada su Velja Ilić, bager, kuka, bejzbolka i pokoja motika nagrnuli da brane pobedu srpske „demokratske“ opozicije nad režimom Slobodana Miloševića.

Read more...

Valter Benjamin: KAPITALIZAM KAO RELIGIJA

Kapitalizam se može posmatrati kao religija, to jest, kapitalizam u suštini nastoji da odgovori na iste brige, strepnju i nemir na koje je ranije pokušavala da odgovori takozvana religija.

Dokazivanje religiozne strukture kapitalizma – ne samo neke religiozno uslovljene strukture, kao što je mislio Veber, već suštinski religioznog fenomena – i danas odvlači mnoge u beskrajne, uopštene rasprave. Ne možemo precizno iscrtati mrežu u koju smo upleteni. Ipak, posle izvesnog vremena, možemo je bolje sagledati.

Ali, već sada možemo uočiti tri karakteristike religiozne strukture kapitalizma:

  • Prvo, kapitalizam je čisti religiozni kult, možda najekstremniji koji je ikada postojao. U njemu, sve dobija smisao samo kroz direktan odnos prema kultu: on nema neku posebnu dogmu, neku posebnu teologiju. On utilitarizmu daje njegovu religioznu nijansu.
     
  • Ta konkretizacija kulta povezana je s drugom karakteristikom kapitalizma: neprekidnim trajanjem kulta. Kapitalizam je obožavanje kulta sans réve et sans merci (bez sna i bez milosti). U njemu nema „vikenda“, nijednog dana koji ne bi bio njegov praznik, u najstrašnijem smislu, utoliko što svakog dana, svaki vernik mora predano izvoditi celu svetu pompu.
     
  • Treće, to je kult koji naglašava osećanje krivice. Kapitalizam je verovatno prvi slučaj kulta koji počiva na krivici, a ne na iskupljenju. Tako se taj religiozni sistem naglavačke baca u bujicu šireg kretanja. Ogromno osećanje krivice, koje ne može naći iskupljenje, okreće se kultu, ne zato da bi se oslobodilo krivice već da bi je učinilo opštom, da bi je zakucalo u svest i na kraju, i iznad svega, uključilo i boga u tu krivicu, da bi ga konačno zainteresovalo za iskupljenje. Prema tome, iskupljenje se ne može očekivati od samog kulta, niti od reforme te religije – koja mora zadržati neke stabilne oslonce – ali ni od njenog poricanja. U korenu kapitalizma kao religioznog pokreta – do samog kraja, do konačnog inficiranja boga osećanjem krivice – nalazi se težnja za osvajanjem sveta obuzetog očajem, koji je zapravo njegova potajna nada. Odatle istorijska posebnost kapitalizma: religija više nije obnova bića već pre njegovo potpuno uništenje. Od tog širenja očaja, čija bi religija trebalo da obuhvati ceo svet, očekuje se spasenje. Transcendentnost boga se urušila, ali on nije mrtav. On se povukao u sudbinu ljudi. Taj prolazak „planetarnog čoveka“ kroz kuću očaja i apsolutno usamljenički karakter njegovog puta jeste onaj etos koji opisuje Niče. Taj čovek je Übermensch, Natčovek, prvi koji je spoznao kapitalističku religiju i počeo da je ostvaruje.
     
  • Četvrta karakteristika (religiozne strukture kapitalizma) jeste da njen bog mora ostati skriven i da mu se može obratiti tek kada njegovo osećanje krivice dostigne vrhunac. Kult se obožava pred nezrelim božanstvom, pri čemu svaka slika, svaka ideja ugrožava tajnu njegove nezrelosti.

Frojdova teorija takođe se nalazi u vlasti sveštenika tog kulta. Njena ideja je duboko kapitalistička. Potisnuta, grešna mašta, kao analogija kapitala – što bi tek trebalo rasvetliti – kojem pakao nesvesnog mora plaćati kamatu.

Ta religiozna kapitalistička misao se na veličanstven način razrešava u Ničeovoj filozofiji. Ideja o Natčoveku ne izmešta apokaliptički „skok“ u preobraćanje, iskupljenje, pročišćenje ili pokajanje, već u naizgled neprekidno, ali ipak rastrzano, isprekidano intenziviranje. Zato su intenziviranje i razvoj neuskladivi s načelom non facit saltum („priroda ne pravi nagle skokove“; prim. prev.). Natčovek je stigao na odredište, a da se nije morao promeniti; to je istorijski čovek koji se direktno uspeo na nebesa.

Niče je tvrdio da religiozno osećanje krivice izvire upravo iz tog provaljivanja u nebesa, iz njihove sve potpunije humanizacije i da se tako održava. Slično tvrdi i Marks: nepreobraženi kapitalizam postaje socijalizam s prostom i složenom kamatom, kao funkcijama krivice (treba uočiti demonsku dvosmislenost tog koncepta).

Kapitalizam je religija svedena na čist kult, bez dogme. Kapitalizam se razvijao parazitski na telu zapadnog hrišćanstva – ne samo kalvinizma, već, kao što bi trebalo pokazati, i ostalih ortodoksnih hrišćanskih struja – tako da je na kraju istorija hrišćanstva postala istorija njegovog parazita – kapitalizma. Treba uporediti svetu ikonografiju raznih religija i onu s novčanica različitih zemalja; uočiti duh koji govori kroz njihovu ornamentaciju.

Zabrinutost (strepnja): mentalna bolest svojstvena kapitalističkoj epohi. Duhovna (ne i materijalna) beznadežnost siromaštva, vagabundizma – prosjačenja – monaštva. Stanje toliko beznadežno da postaje krivica. „Zabrinutost“ je indeks te krivice zbog osećanja beznadežnosti; ona izvire iz straha od gubitka nade, koja potiče od zajednice, ne od individualno-materijalnog.

Hrišćanstvo iz vremena reformacije nije podstaklo pojavu kapitalizma (Weber) već se pre i samo pretvorilo u kapitalizam.

Metodološki bi bilo korisno prvo istražiti na koje je sve načine novac tokom istorije usvajao elemente mita – sve dok od hrišćanstva nije preuzeo dovoljno mitskih elemenata da bi stvorio sopstveni mit.

Veza kapitalizma s dogmom o prirodi znanja – koje je zbog svog karaktera za nas u isti mah oslobađajuće i ubistveno. Krajnji ishod je oslobođenje i ruiniranje znanja.

Našem razumevanju kapitalizma kao religije može doprineti i ako zamislimo da je prvobitni paganizam morao poimati religiju ne kao neki „viši moralni“ interes, već na najneposredniji praktičan način – da je sigurno bio svestan svoje „idealne“ ili „transcendentne“ prirode, kao i današnji kapitalizam, ali da je na nevernike ili pripadnike druge vere u svojoj zajednici gledao isto kao što moderna buržoazija gleda na one koji ne zarađuju.

Valter Benjamin (1892 - 1940.), nemački filozof i književnik
fragment 74, Kapitalismus als Religion (1921)
Prevod: Aleksa Golijanin

Read more...

Dragan Markovina: Prošlost kao supermarket

Iako su u proteklih dvadeset i pet godina rijetki bili periodi u kojima se na jugoslavenskom prostoru mogao njegovati racionalni optimizam po pitanju iskrenog suočavanja s prošlošću i očekivanjima društvenog iskoraka na svim poljima, vjerovatno je malo tko mogao očekivati potpuni povratak paradigme iz devedesetih godina.

Umotane tek u nešto blaži retorički celofan, iza kojeg se kriju de facto iste političke poruke koje su i dovele do sveopće destrukcije svih promatranih društava.

Read more...

Vilhelm Rajh: Seksualna revolucija iliti portret psihoanalitičara u mladosti

„Lepe žene me opsedaju, proganjaju. To je zato što sam sjajan ljubavnik, a to sam postao redovno vežbajući sam kod kuće.“ (Woody Allen)

Jeste li imali seks – jutros, sinoć, danas popodne, kad god? Da li se zemlja pomerila? A nebo otvorilo? Ok. A da li vam je palo na pamet da ste doživevši orgazam izveli revolucionarni akt? Verovatno nije. E pa, sve je počelo time – idejom da orgazam krije potencijal za revoluciju.

Read more...

Erich Fromm: OBMANA O INDIVIDUALNOSTI

Izvesni činioci u modernom industrijskom sistemu uopšte, a u njegovoj monopolističkoj fazi posebno, doprinose razvitku ličnosti koja se oseća nemoćna i usamljena, nespokojna i nesigurna. Raspravljao sam o naročitim uslovima u Nemačkoj koji od jednog dela nje­nog stanovništva čine plodno tle za ideologiju i političku praksu koje se obraćaju onome što sam opisao kao autoritarni karakter. Ali kako stoji stvar sa nama samima? Ugrožava li našu demokratiju samo fašizam s druge strane Atlantika ili "peta ko­lona" u našim vlastitim redovima? Kad bi to bio slučaj, situacija bi bila ozbiljna, ali ne kritična. No, mada se spoljašnje i unu­trašnje pretnje fašizma moraju uzeti ozbiljno, načinićemo naj­veću grešku i izložićemo se najozbiljnijoj opasnosti ako ne uvi­dimo da se u vlastitom društvu suočavamo s istom pojavom koja je svugde plodno tle za nastanak fašizma: sa beznačajnošću i nemoći pojedinca.

Read more...

Svijet se ne može mijenjati, čak ni na gore

Gadna je stvar kad već u četrdesetoj godini odbijaš prihvatiti svijet. Do četrdesete, ako nisi idiot, već si shvatio da se svijet ne može mijenjati: čak ni na gore.

Autor: Andrej Nikolaidis

Svijet, dakle, za nas uvijek ima istu ponudu: uzmi ili ostavi. Nema pregovora, kao u Dejtonu, nema cjenkanja, kao na grčkoj ili turskoj pijaci.

Stoga, kažeš sebi: probao sam, nije išlo, dovoljno sam puta udario o zid, dovoljno sam krvario, dovoljno puta se skotrljao niz padinu pa otresao prašinu sa sebe i ponovo krenuo uzbrdo, imao sam svoje borbe, dovoljno sam puta izgubio, jer svaki put sam izgubio, istrajnost u porazu moj poraz čini časnim. Pregažen sam, ali još uvijek mogu učiniti jednu stvar: odbiti da kao svoje prihvatim ono što me je zgazilo.

Read more...

Za demokratiju „izvan“ glasačke kutije

Da bi politikološko analiziranje izbornih procesa bilo iole smisleno na ovoj našoj postsocijalističkoj periferiji kapitalističkog sistema, politička analiza mora skočiti sebi u usta i zaseći liberalno-demokratsku granu na kojoj udobno sedi.

Politikološka tumačenja i marketinška istraživanja izbornih šansi pojedinih partija važan su deo izbornog rituala, međutim, ona ne dovode u pitanje natrule temelje parlamentarne demokratije i krizu legitimiteta koja se nadvila (i) nad čitavim evropskim kontinentom.

Osnovno pitanje koje treba postaviti je: Šta mi to u stvari biramo i da li uopšte biramo?

Read more...

Kultura kolaboracije

Tabui su, znamo to, postupci koje ne smemo učiniti da ne bismo trpeli negativne sankcije svoje okoline. Neke stvari su predmet tabua zato što ih smatramo svetim, nedodirljivim ili čistim. Zabranjen može biti, recimo, pristup određenim delovima hrama ili fizički kontakt s monarhom. Druga vrsta tabua su postupci kojih se gnušamo, kao što su incest, pedofilija ili čitanje „Informera“.

U oba slučaja, tabui nam govore o društvima koja su ih stvorila zato što označavaju šta su ta društva štitila i od čega su se branila da bi ostala na okupu, da bi zajednica bila moguća, ali otkrivaju nam i nevidljive niti društvene moći koje ih po potrebi konstruišu.

Read more...
Subscribe to this RSS feed

AkuzatiV - Online magazin

Back to top