Nemoćni alfa mužjaci

Kao i mačizam, i sport na ovim prostorima ima večno pravo na prebivalište. Što je mužjačkiji, grublji i neotesaniji, tim bolje. Sportu se daje neobično mnogo prostora u medijima. Sportske strane u dnevnim novinama po svom broju daleko prevazilaze stranice kulture. Novinska izdanja ponedeljkom sadrže skoro samo sport. Na srednjim stranicama dnevne štampe šepure se obimne sportske rubrike, propraćene masom fotografija u boji, radijske i televizijske vesti uvek i u svim terminima sadrže rubriku ”sport”, dok rubrika ”kultura” nastupa u izuzetnim slučajevima, recimo, u glavnim vestima. Svedoci smo opšte poplave elektronskih medija i sadržina namenjenih sportu, proizvode se preopširne sportske emisije u kojima zna da se do u nedogled diskutuje o jednom jedinom golu, ili o tome zbog čega se taj gol nije dogodio iako je trebalo da se dogodi.

Sportski novinari, koji se zovu komentatori, karakteristično vulgarnim, militatnim žargonom zagrejanog sportskog bojišta koje podseća na večno ratno stanje, predano i istrajno zaglupljuju narod. Sport je rat u mirno doba. To dokazuje već i sama sportska terminologija. Ne samo da je u pitanju militantni diskurs koji vodi poreklo iz vojničkog arsenala – napad, juriš, sukob, ofanziva, manevar, sastav, proboj, odbrana, pobeda, poraz, protivnik, neprijatelj, rival, boj, invazija, opsada itd. – i suočavanje dve sile, pri čemu jedna nužno pobeđuje drugu, dok ova druga ostaje pobeđena i poražena, već i čitava paleta rasističkih, nacionalističkih, ksenofobičnih i homofobičnih praksi u kontekstu sporta i navijaštva.

Uzmimo za primer fudbal. Navijački klubovi imaju karakteristično zastrašujuća imena: Grobari, Južni Front, Delije, Bad Blue Boys, Armada, Varvari, Torcida, Green Dragons...

Sportska okupacija medijskog i javnog prostora, naravno, ima svoj cilj. Sport je nacionalna svetinja koja se sistematično upotrebljava kao sredstvo za odvlačenje pažnje populusa sa važnih političkih i životnih tema, sredstvo za depolitizaciju i demagnetizaciju uma. U mas-medijima i sferi pop-kulture sport postaje instrument za sistemske potrebe po receptu ”hleba i igara” ili ”zavadi pa vladaj”. Pomoću sporta se veoma lako potpaljuju niske strasti, nacionalizam, netolerancija, rasizam, ksenofobija, homofobija. Orkansko zavijanje fudbalskih hordi i dimne bombe na stadionima, molotovljevi kokteli, baklje, pijano razbuktavanje nacionalističkih strasti na tribinama, nacionalno slavljenje ”naših heroja”, naše momčadi sa medaljom oko vrata, uvek iznova i svuda. Javni mitinzi dobrodošlice, kada se ”naši momci” vrate iz inostranstva. Jeste li ikada na aerodromu doživeli masovni svečani doček nacije za kakvog naučnika ili umetnicu? Ne, niste.

Hirurzi mišljenja dobro znaju kako lako mogu da se rasplamsaju niske, skrivene sportske strasti, i uz njih afektirane predrasude kada su u pitanju one najslabije, najpotisnutije, rubne grupe, kao što su gejevi i lezbejke. Kako lako mogu da se manifestuju kao masovna grupna katarza homofobije i mržnje. Upravo sportski huligani su oni koji veoma rado, veoma često i veoma vidljivo manifestuju nasilje nad gejevima i lezbejkama, oni koji pišu grafite ”Smrt pederima!”; fudbalsko nasilje redovno prati parade ponosa po celom Balkanu i Istočnoj Evropi. Potrebni su čitavi bataljoni policije, koji učesnike parada čuvaju od mržnjom zadojenih ekstremista, fudbalskih i klerofašističkih, što je često jedno te isto. Setimo se samo krvavih parada ponosa iz Zagreba ili Beograda; na Balkanu svaka parada ponosa već u svoje svitanje dobija ”sportsku prognozu” pretećih poruka, najavljenu porciju nasilja koje će se dogoditi ukoliko pederi budu slučajno razljutili prave muškarce, uzorne hetero-momke, te mamine sinčiće.

Veštački travnjaci nisu samo prepuni pesticida, tu su i ostale kontaminirane stvari i đubre. Austrijska nobelovka Elfriede Jelinek šarenoliki militarizam u ”zdravom sportskom duhu” lepo obuhvati mišlju koja glasi: ”Sport, ta tvrđava malog čoveka iz koje može da puca. ”

SARAJEVSKE SVESKE br. 39-40
(prevela sa slovenačkog: Ana Ristović)