Zaokupljena islamom i njegovom potencijalnom ili stvarnom pretnjom, Evropa je propustila da identifikuje tihu kontrarevoluciju u vlastitom dvorištu. Tek zločin Andersa Brejvika iznenada je otkrio aktere koji prete da temeljno promene evropski kulturni prostor. Retorika nove desnice počinje da dominira u masovnoj kulturi, i doprinosi bujanju populizma. Otuda i strah mlade nemačke književnice Juli Zeh: „Ne bojim se neonacista, već razmišljanja običnih ljudi.”

,,Ima tu nešto“ je najčešći odgovor prostodušnih vernika na pitanje zašto veruju u boga. Takav odgovor smatra se sasvim dovoljnim argumentom. Problemi nastaju ako je sagovornik dovoljno neuviđavan ili radoznao pa postavi i dodatno pitanje: ,,A šta to?“. Tada obično kreće zbunjeno uplitanje ili neprijatna tišina, sve u svemu, ne baš veliko interesovanje da se razgovor na ovu temu nastavi. Pitanjem šta je to ,,nešto“ zlopatili su se, istina, i najveći umovi teologije sa veoma promenljivim uspehom. Kako bilo, pomenuto ,,ima tu nešto“ svedoči kako se, bez puno udubljivanja, na mutnoj predstavi i naslućivanju, može zasnovati stav  o vlastitoj religioznosti, ono  poznato ,,Ja sam vernik“. Određena ,,olakšavajuća okolnost“ za navedeno je ta da je reč o području vere, a ne racionalnosti. Važnije je pitanje kako stvari stoje sa ostalim oblastima života koje bi trebalo da potpadaju pod vladavinu ratia.

Mnogi događaji u ovih desetak godina ostaju nerazgovetni, a nove pojave – mutne. Olake analogije sa fašizmom i nacizmom i načinom njihovog uklanjanja (vojni poraz – protektorat – denacifikacija, pa potom demokratija) ne pomažu ni razumevanju niti rešavanju problema. Tome nije od koristi ni izuzimanje vlastite ličnosti od svake odgovornosti, a ne samo krivice. Možemo se zanositi da postoje dve ili više Srbija, i da pripadamo »drugoj Srbiji«, ali se time ne možemo osloboditi odgovornosti za ono što se događalo i što se zbiva. Od sektaškog čistunstva jedva da imaju neku korist sami sektaši, opčinjeni svojom sujetom. U istoriji, u malim i velikim promenama, učestvuju veoma različiti akteri; kako je to lepo zapazio Adam Mihnjik, istoriju ne stvaraju samo »sveci«, već i »prostaci«.

Populizam kao poredak karakteriše izvesna otvorenost za “vertikalnu pokretljivost” ne samo “kadrova”, nego i “ljudi iz mase”. U tome je i glavna razlika prema poznatim sistemima totalitarizma (staljinizam, fašizam i nacizam) koji su bili zatvoreniji i rigidniji prema onima koji se – ideološki, politički i socijalno – ne uklapaju u vladajući poredak. I njima, raznim ideologijama, strankama, medijima, nevladinim organizacijama, u populizmu je prepušten izvestan prostor, što je nezamislivo za autentični totalitarni sistem. Taj prostor je širi i tolerancija veća ukoliko je jezgro režima stabilnije, a sve uži kada je i sam režim ugrožen. Populizam kao pokret, a još više kao poredak, počiva na osobenom savezu interesa malih i velikih, sitnih i krupnih, koji srazmerno svojoj moći grabe svoj deo ratnog plena. Kao što je nekada fasada samoupravljanja skrivala razne uzurpacije vlasti i imovine, tako sada tu ulogu ima nacionalistička retorika preko koje se prepoznaju “prijatelji” i “neprijatelji” a koja skriva razbojništvo i lopovluk.

Nitko sa sigurnošću ne može suditi tko je u pravu a tko u krivu, tko je bliži istini, ili koji je najbolji način da se ostvari najveće dobro za sve i svakoga. Sloboda spojena s iskustvom jedini je način da se otkrije istina i što je najbolje, a ona ne može postojati ako se niječe sloboda mogućnosti pogreške.

Ali kad se govori o političkoj slobodi, a ne filozofskoj, nitko ne misli na metafizičku utvaru apstraktnog čovjeka koji postoji izvan kozmičke i društvene okoline i koji, poput kakvog boga, „može učiniti što god poželi“ u apsolutnom smislu tog izraza.

Kada se govori o slobodi, govori se o društvu u kojem nitko ne bio mogao ograničiti svog bližnjeg bez suočavanja sa žestokim otporom, u kojem, ponajviše, nitko ne bi mogao ugrabiti i upotrijebiti kolektivnu moć da nametne svoje želje drugim pojedincima i grupama koje su izvor te moći.